Ову причу можда је најбоље започети речима Добрице Ћосића: ’’Нема данас српског писца који је код публике толико омиљен колико је омиљен Момо Капор. Од келнера до генерала, од таксиста до научника, од домаћица до балерина, од ђака до професора, сви читају Мому Капора.’’
Teшко детињство, ратна трагедија и успомена на мајку
Момо Капор рођен је 8.априла 1937.године у Сарајеву, а његово рано детињство обележила је тужна прича. У априлу 1941. над Сарајевом су се појавили немачки авиони, а једна бомба ударила је директно у кућу у којој су се скривале његова мајка и бака, држећи четворогодишњег Мому у наручју. Кућа је сравњена са земљом, бомба је усмртила његову баку и мајку, која је Мому заштитила својим телом и тако настрадала, када јој је једна од греда са разрушеног крова пала на кичму и усмртила је. Тог кобног дана настрадало је још четрдесет људи који су се крили у истој кући, као и мало маче које је Момо у тренутку удара држао у наручју. Преживео је само он. О мајци је касније Капор знао врло мало, о њој се ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи читавог живота. Трагедију која га је задесила у детињству, касније током живота потискивао је бежећи у свој шарени уметнички свет, окупан ведрином и духовитошћу која га је красила и у његовим последњим данима живота.
Бурни гимназијски дани и почетак блиставе каријере
У својој аутобиографској књизи “Исповести” Капор је духовито писао о томе како је био толико лош ђак да су га, веровали или не, у седмом разреду на годину дана избацили из свих школа у Југославији! Након основне школе уписао је Трећу мушку гимназију у Београду, одакле је такође био избачен због превеликог броја изостанака и лоших оцена, па га је отац преместио у Прву мушку гимназију у Сарајеву, у којој је седео у истој клупи као Иво Андрић. По завршетку гимназије, школовање је наставио на Академији ликовних уметности у Београду, гдје је 1961. године дипломирао са изузетно високим просеком. Једном приликом рекао је како његов отац, иначе веома строг и прек човек, до последњег дана био незадовољан његовим избором, па је још током студија покушавао на све начине да га одвоји од сликартсва не би ли се предомислио и уписао архитектуру, али у томе никада није успео.
Велику популарност код публике Капор стиче објављивањем књиге ‘’Белешке једне Ане’’, 1972. године. До 1984 написао је чак 15 књига (Фолиранти, Провинцијалац, Уна, Зое…), велики број новинских текстова, телевизијских и филмских сценарија. Писао је за НИН, Политику, Базар, Југолавија експорт и многе друге часописе. Капор је један од ретких сликара и писаца у историји српске уметности. Поред њега, та два талента су неговали још Ђура Јакшић и Мића Поповић. Капор је био нешто познатији као писац, и то као најтиражнији писац старе Југославије, чији су тиражи били више од 100.000 примерака. Као сликар је највише излагао по свету, а свега неколико пута у домовини. Књижевна дела Моме Капора одишу лаким стилом, једноставним и јасним конструкцијама реченице, али и јаким, свевременим порукама. Маестрално је умео је да увуче читаоце у начин размишљања својих ликова, тако да се са њима свако може врло лако поистоветити.
Београд, град који има душу
Капор је био велики романтик који је пером, четкицом и непоновљивим шармом исписивао најзначније странице боемске, али и културне хронике Београда. Волео је тај град. Једном приликом, у свом препознатљивом стилу, у фармеркама и тексас кошуљи подврнутих рукава, у друштву вина и цигарете у руци, на питање шта би волео да буде у другом животу када би веровао у реинкарнациј одговорио је: ‘’Понедељак – тада почиње збивање, тада све почиње, почиње свет.’’ Свом вољеном Београду оставио је јединствену врсту путописа ‘’Скитам и причам’’, у којој је сликовито покушао да објасни шта се дешава човеку који сам стоји на углу и посматра како ужурбани живот поред њега пролази. Живописно је описао живот наше престонице, усавршивши технику “глуварења” и учинивши да свако ко чита ово његово дело истински осети ритам и дамар Београда.
-Постоји у београдским летњим вечерима једно међувреме, између пет и седам, које је немогуће издржати у кући. Кроз отворене прозоре ослушкујете узнемирени град, жамор његових топлих тротоара: куцкање потпетица, млади смех, довикивање и звиждуке – допире вам до ушију онај тако посебно мазни београдски акценат, пун наговештаја, лењих обећања и неке притајене обести. За мене, Београд је најлепши баш у тим часовима, док је вече још непотрошено, а нада да ће се нешто изузетно догодити поклања очима посебан сјај у сумраку, а телима узбудљиве кретње градског балета коме је кореографија позив на љубав.’’
Боемски живот, дуге кафанске ноћи и пријатељи
Капор је био један од посљедњих правих српских боема, обожавао је музику, вино и добро друштво, па је често дуге ноћи проводио у кафани са својим пријатељима, о чему је касније писао кратке приче и цртао илустрације. “Троугао“ су тада редовно посећивали познати глумци, певачи, писци и друге јавне личности тог времена, тако да практично није било особе из културног миљеа са којом Капор није делио кафански сто. Најближи пријатељи су му били Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Данило Киш, Емир Кустурица и Дуле Савић, а веома близак био је и са глумицом Радом Ђуричин.
Супруга Љиљана, највећа пишчева љубав
Са супругом из првог брака, Аном Пјеротић, Капор има две ћерке. Ипак, љубав његовог живота, која је уз њега била у најтежим животним тренуцима, била је друга супруга Љиљана, са којом је провео 30 година. Она је након његове смрти основала Задужбину “Момо Капор” . Њихова љубав била је несвакидашња, јака и пуна анегдота. Она би му често позирала док би сликао, па тако посматрајући неке од Моминих слика често можете уочити лик који подсјећа на његову супругу. Била му је неизмерна подршка у свему што је радио. Када је оболео од канцера грла, а касније почео и да губи вид, она му је читала.
- Давне 1982. године сам због страха од летења држао сам за руку једну стјуардесу, наравно Љиљану, и нисам је пустио до данашњег дана. Онда сам је замолио да ми доносе српске новине у Њујорк и тако се родила љубав. У нашем браку ја сам на врло добром другом месту, а на првом је Арчи, пас расе хаски, кога већ 11 година, осим када сам на путу, шетам сваког јутра. Љиљана је од мене млађа 20 година, али када ја будем имао 100 година, она ће имати 80, па се разлика неће приметити. Она је, уствари, старија од мене, јер ме спречава да правим глупости, чему сам склон - говорио је Мома о животу са Љиљаном.
Капор је умро у Београду 3. марта 2010. године на Војно-медицинској академији, а сахрањен је у Алеји великана у Београду.
Најлепше мисли о животу и срећи
“Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби. И не може свако из своје самоће, попут шкољке, обликовати бисер и поклонити га другима. Јер, познато је: не прави свака шкољка бисер.”
“Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.”
“Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, храну, купање, сунчање и љубав?”
Извор: Правда
