Пише: Иван Миладиновић
Срби га поново могу изгубити, као што смо га и до сада губили, на бојном пољу, јер нисмо свемоћни, ни најјачи. Можемо га изгубити и без проливања крви, пред светским судом, по диктату силе и неправде. Али, морамо да сачувамо директан контакт са светилиштима и контролу над пребогатом уметничком ризницом у тој покрајини. Управо оно што српски представници већ шест година покушавају да ураде у Бриселу, да се компромисом дође до решења. Без тога, не бисмо могли ни постојати као народ. Без Косова у срцу доживели бисмо оно што је Сартр формулисао као „смрт у души“.
Немци за Косово Поље имају од давних времена своје име, Амзелфелд (Amselfeld), што је дословни превод српског назива, насталог по црној птици косу (немачки – амсел). Врло често га тако и обележавају на географским картама.
За разлику од Немаца, Шиптари ни до данас нису створили своје име за ову стару српску област, нити су се потрудили да назив Косово Поље преведу на свој језик. Па ипак, они траже да им се српски Космет данас, под тим истим, непромењеним именом, мада поприлично очишћен од Срба, преда у трајно власништво.
Туристичка дипломатија, крајем 19. века, лансирала је крилатицу о вишевековном заједничком животу, у миру и слози, Срба и Шиптара, односно хришћана и муслимана, на Космету, не улазећи у детаље како су тај мир и та слога конкретно изгледали. Истом том циничном флоскулом, користили су се политичари Краљевине Југославије, позивајући се на кумства краља Александра са неколико шефова шиптарских фисова. Још циничнији су били повереници Јосипа Броза за ову покрајину – Фадиљ Хоџа, Вели Дева, Синан Хасани… Они су непрестано говорили о „братству, јединству и заједништву“, а на делу спроводили политику националне и верске сегрегације, претварајући српски народ на Космету у грађане другог реда, присиљавајући их да се исељавају, припремајући истовремено пут за уједињење са Албанијом. Узгред, врхушка тих комуниста је на Бујанској конференцији 1944. године донела одлуку о присаједињењу Тирани.
Готово цео век шиптарски прваци се истоветно понашају, на историјским раскрсницама дају леви мигавац, а скрећу десно.
Последњих шест година декларативно прихватају све договоре у Бриселу, али стално стварају атмосферу напетости како би избегли доношење статута Заједнице српских општина.
А шта о Шиптарим каже писац знаменитог списа „Живот и обичаји Арбанаса“ Марко Миљанов? Он је мане Шиптара и њихов анархични менталитет приказао у пуном светлу, посвећујући њиховој „лажној части“ чак два поглавља. Ова њихова „зла фантазија“, како је назива, постала је безмало национални идеал Албаније – убијати људе! Не из освете, због некакве кривице, или из користољубља, него „per ljejf e per faljen“, ради задовољства и ради образа, односно, ради стицања славе, имена и престижа. И, то не било каквог човека, него најбољег, најлепшег, најотменијег… Ко је таквога убио, за њега се рекло да је своју пушку „омрсио и угостио“, а ко је убио незнаног човека, каквоме се ни на чему не може позавидети, тај је пушку „опоганио“.
Када је основана Краљевина Југославија Шиптари су први створили једну сепаратистичку организацију. Пред крај 1918. године, они су формирали у Скадру Комитет за народну одбрану Косова (КК), чији је главни циљ био прикључење шиптарској држави. Из Скадра, убрзо по оснивању, Косовски комитет преселио се у Беч, где је имао боље услове за рад.
Међу оснивачима и првацима Косовског комитета били су Авни Рустеми, који ће се прочути и прославити по томе што ће 1920. године у Паризу убити Есад-пашу, човека који је отворено заговарао сарадњу са Србијом, односно Југославијом, затим Бајрам Цури (из Ђаковице) и Азем Бејта (из села Галице у Дреници). Ова двојица ће и наредних неколико година терорисати српски живаљ, убијати жене и нејач, палити куће, али и нападати војна постројења Краљевине.
Међутим, крајем прошлог века, истакнути економиста из Загреба др Бранко Хорват у својој расправи „Косово на раскршћу“ прогласиће их за „националне хероје и револуционаре“.
Косовски комитет је, заправо, био продужетак активности Призренске лиге, са једним циљем – да се Косово и Метохија очисте од Срба. Лига се у томе ослањала на Турску, а Косовски комитет је уживао највећу подршку Италије. Разлика је била само у томе што у време активности Призренске лиге, Косово и Метохија нису били под Србијом, него Турском, па су и жртве Срба биле веће…
Историчар Никола Самарџић изнео је податак да је само „преки суд у Приштини, образован 1882. године, на основу лажне доставе да Срби припремају устанак, током пет година свог постојања послао у смрт 7.000 припадника нашег народа…“.
Уз директно ангажовање првака Косовског комитета, непосредно пред проглашење југословенске државе, долази до првих немира и првих оружаних побуна на Косову и Метохији. Наоружани од Италијана, Шиптари су се упустили у прави рат са јединицама југословенске војске – код Косовске Митровице и Пећи. Поред тога што су нападали југословенску војску, Шиптари су вршили невиђени терор над Србима. У томе је предњачио Азем Бејта, који је „цела српска села палио, целе српске породице убијао…“
Уз овај сепаратистички покрет, поред тога што је имао подршку Италије, Аустрије, Мађарске, Бугарске и Албаније, стала је и Коминтерна, а самим тим и Комунистичка партија Југославије. Већ 1923. године, југословенски комунисти заузимају званичан став да ова област припадне Албанији.
Бранислав Глигоријевић пише да су „југословенски комунисти добили директан задатак да потпомажу акције Косовског комитета, и да се повезују са њиховим присталицама у земљи. Српским комунистима било је специјално наложено да поистовећују своју борбу, и изражавају своју солидарност са национално-ослободилачким покретом у лицу Косовског комитета“.
Прваци ове организације нарочито су настојали да интернационализују шиптарско питање у Југославији. Челник Комитета Хасанбег Приштина формално је „бомбардовао“ Друштво народа разним меморандумима и петицијама, у којима је износио потпуно измишљене податке о прогонима и страдању Шиптара на Косову и Метохији.
Нажалост, једини који су податке Косовског комитета о прогонима Шиптара прихватали као апсолутно тачне, били су југословенски комунисти. Држећи се њих, они су непрестано истицали да Срби угњетавају и експлоатишу Шиптаре, да им отимају земљу, да их прогоне са родних огњишта и да би, већ и због тога, Косово и Метохија морали да буду припојени Албанији.
Слична маска за показивање Европи, са шифрованим порукама и пројектима за ближу и даљу будућност, био је и Брозов Устав из 1974. године, против чијих су замки и смицалица доцније устали државни органи Србије. На дело је ступила великоалбанска пропаганда, која је тада вођена преко штампе и медија, кроз књижевност, уметност, филм, школство, преко Универзитета, Академије наука, кроз квазинаучну литературу, која је просто бујала, а којом је брисан сваки траг српског постојања на Косову, вековима уназад.
Све је било подвргнуто албанизацији – археолошки локалитети, културни и историјски споменици, цркве и манастири, историјски догађаји и историјске личности… И Грачаница је, наводно, некад била шиптарска црква, док је нису преотели Срби, кад су „окупирали“ Косово. Исто тако, на Видовдан 1389. године, на Косову пољу против Турака су се борили Шиптари, па и сам Милош Обилић био је, према овим изворима, Шиптар Милеш из дреничког села Копилића.
ОВДЕ погледајте зашто је Тачи у сукобу са сопственом странком.
Извор: Вечерње Новости
