Пише: Едуард Лимонов
За мене, битка 7. јула увече на стадиону у Сочију ме је подсетила на војну операцију. Ужасан, немилосрдан темпо, увођење резервних играча у борбу, исцрпљујуће чарке- све је као у рату. Само без прострелних рана. Патња, ипак, није побегла. Посебно онда, када је хрватски голман лежао са поцепаним мишићима у свом шеснаестерцу. (Осим ако се није претварао…).
Верујте мени, маторцу који је учествовао у неколико ратова (узгред, два пута сам ратовао против Хрвата, последњи пут 1993. године, у данашњној Хрватској, а тадашњој Републици Српској Книнској Крајини), на стадиону у Сочију 7. јула одиграна је епизода рата.
Не знам, како су Срби гледали наш руски бој са Хрватима, будући да су њих рано избацили из првенства, али верујем да га је гледала цела Србија. И сви су се надали нашој победи. Међутим, ми нисмо победили, а Срби су, ја претпостављам, били не само разочарани, већ и повређени.
Ко је могао да сумња да ће се Хрвати тако силно и вешто борити на фудбалском терену – ја свакако не. Они су се показали као озбиљни противници у ратовима у граду Вуковару и Книнској крајини деведесетих година, и то не репрезентативци Хрватске, већ њихови очеви, друга генерација. Када сам се ја борио тамо, ови данашњни фудбалери су се и даље љуљали у колевци.
Али после меча сам констатовао да је њихов дух исти онакав, непоколебљив, неуморан, баш као и дух њихових очева и дедова. Још од 11. века, под контролом аустроугарског војводства, ово словенско племе се налази под утицајем немачког духа. Зли Адолф Хитлер их је похвалио на следећи начин: „Од свих словенских нација, Хрвати су први који заслужују германизацију.“
Заслужили су до те мере да су својом окрутношћу показаном у Другом светском рату Хрвати застрашивали Немце, а тек и њихове савезнике Италијане. (И Италијанске дивизије су биле тамо, близу, преко пута Јадрана). Италијани су били шокирани Хрватима. Штавише, и Немци су били ужаснути хрватским работама.
Та страшна Независна држава Хрватска (чија застава је била иста, као и данас- шаховница! И иста та застава се вијорила у Москви, ђаво је однео!) се прославила својим крвавим националистичким одредима- „усташама“. Између осталог, на њеној територији је постојао логор смрти, Јасеновац, где је убијено милион и двеста хиљада Срба, Јевреја и Рома. А тамо где сам ја ратовао било је неколико логора за децу, једини који су постојали на свету. Логоре за децу нису имали чак ни хитлеровци.
Хрватски лидери су умакли Нирнбершком суду, а Ватикан је у томе помогао, јер они су католици. Вођа НДХ Анте Павелић је умро мирно у Мадриду 1959. Опште је познато да је десетак католичких свештеника било на челу логора смрти. Ватикан је заштитио своје. Хрватски руководиоци нису били оптужени за злочине против човечности, утекли су. Вероватно се и шеф Југославије, Јосип Броз Тито, тајно противио успостављању „Нирнбершког суда за Балкан“.
„Прошлост је прошлост“. Да, постоји таква изрека, међутим, неправилна је, јер потребно је памтити прошлост да би се разумела садашњост. Ја, ево, не могу да схватим како се Гари Каспаров (презиме оца Вајнштајн) удостојио ових дана да узме хрватско држављанство. Гари, они су уништавали Јевреје у Јасеновцу, а шта си ти? Можда га је привукла шаховница на застави и то је све? Али, не може то тако, није он дете-кретен.
Треба ли се присећати који народ они представљају, ти тврдоглави момци, са којима смо ми играли 7. јула? Мислим да је Черчесову (селектор руске репрезентације прим. прев.) требало објаснити пред меч с ким играју, наши би онда играли љутито и засигурно би победили. Сумњам да је Черчесов објаснио нашој репрезентацији, могуће је да ни он сам не зна, ипак је он тренер фудбала, а не историје. Али све у свему, није требало такву репрезентацију доводити на руско првенство.
Шта? Мислите да је данашња Хрватска безопасна туристичка држава са јефтиним некретнинама и мирним становништвом? Јесте ли сигурни? Ја нисам. Зато што сам ја ратовао са њима, а ви нисте? Управо зато.
Они су одсекли Српску Книнску Крајину (српску енклаву која се налазила на каменитој висоравни око Книна, у центру Хрватске) 1995. године, забијајући се тамо јаким армијским групацијама. А Срби су тамо живели од 15. века! То је, у ствари, било етничко чишћење. Десетине мојих српских пријатеља је нестало у Книнској Крајини. А тамо је укупно „нестало“ неколико стотина хиљада људи. Хрвати су се још једном неславно потврдили као жесток, неумољив и фанатичан народ током деведесетих за време грађанског рата.
Дзјуба, Акинфејев и Фернандез су се борили као лавови. Они су у главама имали толернатност и интернационализам, и пријатељство међу народима, пре свега. У сваком случају они нису доказали супротно. Нити су показали супротно. Млитави Хрват Модрић се носио као ђаво. Шта ли су он и његови другови Хрвати имали у глави, кад су нас победили? Ништа добро, испоставља се. Да у Русији нико не би био у илузији, они су одмах ставили до знања – одбрамбени играч Хрватске, Домагој Вида, је нашао времена и да сними клип после: „Слава Украјини, ајде ајде!“, виче Вида и додаје: „Ова победа је за Украјину.“ Па…Кад су га питали зашто баш Украјина он објашњава речима: „Ово је за моје пријатеље из Украјине!“
Затим иде још боље. У ружичастом дресу на мечу у VIP ложи присуствовала је председница Хрватске, педесетогодишња дама по презимену Грабар-Китаровић. Седела је, ограђена од премијера Русије Медведева шефом FIFA Ђанијем Инфантином, који је, узгред, насмешен за сваку прилику. Ова жена је са 17 година отишла у САД и, по апсолутно поузданим тврдњама, тамо је заврбована од стране CIA, па је, као краљицу у шаху, управо Америка упорно померала ка месту председнице.
На корицама књиге Егона Бергера „Јасеновац- логор смрти у Хрватској“ туце младих хрватских војника (баш у годинама хрватских репрезентативаца) позирају фотографу како ручном тестером одсецају главу српском мученику. Одсецају главу! Шта ти, који су позвали Хрватску код нас на првенство, знају о Хрватској и Хрватима? Москва је славила свој пораз и фактички победу Хрватске читаву ноћ са 7. на 8. јул. Наравно, схватам ја да је победио спорт, али ипак…
Сувише смо ми добри према њима.
Руси показали својих шест оружја који их чувају од трећег светског рата. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари, Нови Стандард
