У знак подршке српском народу и његовом херојству, председник САД Томас Вудро Вилсон је на четврту годишњицу аустроугарске објаве рата Србији – 28. јула 1918. године, прогласио Српски дан.
Овим поводом организована је свечаност на којој је Вилсон упутио поруку, која је прочитана у црквама широм Америке, а објављена је и у већини новина, у којој хвали херојство Срба, и позива Американце да на месним богослужењима искажу саосећање.
Вилсонов говор у Белој кући
"Народу Сједињених Држава:
У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.
Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећење са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом. У исто време, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.
Ово се не може обележити на више прикладан начин до у нашим црквама.
И, зато, позивам народ Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу исказивања саосећања са овим подјармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама, и да призовемо благослов свемогућег Бога за њих саме као и за циљ којем су се посветили."
А за благонаклон став америчког председника према нашем народу можемо да захвалимо и научнику Михајлу Пупину.
Zahvaljujući jednom od vas pre sto godina zastava Srbije vijorila se iznad @WhiteHouse kao i na svim zgradama i javnim institucijama u glavom gradu SAD. pic.twitter.com/xh16nKbAJ1
— Američka ambasada (@USEmbassySerbia) 22. јул 2018.
Пупин је већ увелико живео у Америци, где је био професор на престижном универзитету Колумбија, када га је Краљевина Србија 1912. именовала за почасног конзула у САД,. На тој позицији је остао до 1920. године. Својом титулом много је допринео добрим међудржавним односима, као и позицији Србије, а то што је био лични пријатељ председника САД Вудроа Вилсона могло је само да му буде додатни плус.
Пупинова дипломатска мисија
Краљевина Србија га је 1912. именовала за почасног конзула у САД и ову дужност је обављао све до 1920. године. Након Првог светског рата Пупин је био не само изузетно поштована личност у научним круговима већ је захваљујући личном познанству са председником САД Вудро Вилсоном имао утицај и на политичке одлуке.
То се најбоље видело приликом одређивања граница Краљевине СХС на Париским мировним преговорима 1919. године. Европске земље победнице биле су спремне да Румунији уступе Банат на основу Лондонског уговора из 1915, али Пупинова интервенција је то спречила. У својој, Пулицером награђеној аутобиографији, "Са пашњака до научењака", Пупин пише:
"Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости".
Михајло Пупин је у сваком тренутку истицао своје српско порекло, али истовремено уздизао амерички начин живота који би се могао описати речима његове домаћице на фарми у Делаверу:
"Америка пружа једнаке могућности свима, сваки појединац мора тражити ове могућности и бити спреман да их искористи кад му се укажу".
Ово је један од савета које никада није заборавио.
ОВДЕ погледајте какву почаст Србији за учешће у Великом рату је одала Канада.
Извор: Блиц
