Пише: Зоран Метер
Одмах је било јасно како се ради о ургирању израелског и иранског државног врха код Путина гледе заштите њихових националних интереса (прије свега по питању Сирије) на наведеном самиту, који је у двјема државама (и не само њима) изазвао поприличну нервозу због непредвидљивости коначних резултата и њихових посљедица. Наиме, у западним је медијима протеклих тједана често пласирана теза о америчко-руској политичкој трговини која ће придонијети релаксацији поремећених међусобних односа, при чему се најчешће спомињала руска „издаја“ Ирана и његових интереса у Сирији, у замјену за укидање протуруских санкција и сл.
Тако је израелски медиј Харез писао, како Нетанијаху у Москви Путину може предложити посао – потпуни одлазак Ирана из Сирије у замјену за укидање америчких санкција против Русије, уведених након украјинске кризе и сједињења Крима с Русијом. Иако је данас у свијету све могуће и све тешко предвидљиво, ипак се Харет, вјеројатно, мало заиграо у својим промишљањима. Особно се приједлоге оваквога типа усуђујем просудити неозбиљним, и то из више разлога: Москва, као прво, све и да хоће, не може пресудно утјецати на одлуку Техерана да се повуче из Сирије и де факто одустане од својих регионалних интереса. Ту би одлуку могао донијети једино сам Техеран уколико му се заузврат понуди нешто конкретно, а не да му се умјесто тога „нуде“ никада јаче санкције од стране САД-а. Као друго, Москва не жели уцијенити Техеран јер би то недвојбено довело до погоршања њиховог ситуацијског савезништва у Сирији, што би руске интересе не само у тој земљи довело у врло тежак положај с обзиром на укупно сиријско окружје. Зато је у недавном интервјуу за талијански Ил Гиорнале руски министар обране Сергеј Шојгу и изјавио како Русија Иран сматра важним играчем, способним осигурати стабилност Сирије. И треће, Путин с Трумпом око Сирије нема потребе за превеликом трговином и давањем уступака. САД на сиријском тлу већ одавно нема важнијих војних и политичких упоришта, осим у сиријским Курдима, који су, међутим, бројношћу, просторно и поглавито у политичком смислу врло ограничени а да би могли имати значајнију улогу у будућем договору о политичком устроју те земље. То доказује и одлука Вашингтона од 22. априла и писма упућеног сиријским опорбеним снагама тзв. „Јужног фронта“ (уз границу с Јорданом и Израелом) о прекиду америчке војне помоћи. Другим ријечима, они су предани својој судбини, конкретније, доброј вољи сиријске војске у покренутој офанзиви у југо-западној регији Дераа која је већ у потпуности враћена под окриље средишње владе у Дамаску, а исто ускоро очекује и њој сусједну регију Ел-Qунеитра која граничи с Израелом. САД, наравно, у геополитичком смислу не жели у потпуности напустити тај простор у којем се сада учврстила Русија. Међутим, Трумп полази од реалности и као бизнисмен жели ријешити узрок, а не посљедицу. Зато му је сада лакше тражити компромис с Путином око те земље него с њим ићи у сукоб. Трумп управо тражи начине за повлачење 2 тисуће америчких војника с истока Сирије. САД се више не желе војно тући за сиријска или блискоисточна нафтна поља. Тамошња нафта Трампу сада смета – он од Америке у будућности жели учинити (уз Русију) водећег извозника енергената у свијету. И Путину то уопће не смета. Двије земље лакше ће успостављати правила игре него досадашњи нафтни интересни конгломерат, прије свега ОПЕК.
Политичко стање уочи преговора
Вишедесетљетно непријатељство које влада између Тел Авива (Јерусалима) и Техерана један су од највећих узрока блискоисточне нестабилности. Њихови су односи врло комплексни и никако се не тичу само њих самих. Преко њих се преламају интереси регионалних играча, попут Саудијске Арабије и Турске, али и глобалних сила, прије свих САД-а и Русије, а онда и Кине и ЕУ. Израел је, у односу на Иран, у предности, јер у међународној заједници (неовисно о спору с исламским свијетом због нерјешеног палестинског питања) није политички изолиран и стигматизиран, за разлику од Ирана, десетљећима изложеног међународним санкцијама и смањеној могућности политичко-дипломатског дјеловања. Зато службени Јерузалем данас може разговарати и са Вашингтоном и са Москвом, као кључним креаторима будућег устроја свијета и блискоисточне регије, и договарати се с Ирану непријатељским регионалним државама (Саудијска Арабија). Иран је, с друге стране, десетљећима принуђен дјеловати у суженим политичким оквирима, али и у таквима је већ стекао довољно искуства за изналажење начина за промицање својих интереса.
Али једна је ствар довела до потпуне промјене (не само) блискоисточне парадигме и текстонских поремећаја геополитичког распореда снага. Ријеч је, наравно, о Сирији.
Сиријски рат, испровоциран стратегијама двију Обаминих администрација и финанцијско-оперативно потпомогнут од стране СаудијскеАрабије, Катара и Турске, за посљедицу је имао потпуно неочекивани војни улазак Русије на страну службене владе у Дамаску и брзи слом „Исламске државе“, као структуриране терористичке организације с властитим територијалним устројем. Тиме се Иран, с којим је Москва до тада имала прилично сложене односе, изненада нашао не више у губитничкој (скупа с владом у Дамаску), већ у добитничкој позицији на сиријском бојном и политичком пољу, а Русија и Иран де фацто су постали ситуацијски војни и политички савезници, с пуно ширим амбицијама, уоквиреним у политичку фразу о „заједничкој борби против тероризма на Блиском истоку“. С друге стране, није никаква тајна да Израел, иако није непосредно судјеловао у војним операцијама на сиријском тлу на једној од зараћених страна и службено тај сукоб препуштао Арапима, у њему итекако има своје интересе. Али због горе наведеног, Израел се одједном нашао пред опасношћу да му Иран са својом војском (прецизније шијтским оружаним формацијама које уживају потпору Техерана) де фацто избија на сјеверну границу. Након тога, дотадашња фингирана израелска незаинтересираност за сиријски сукоб (а Израел је нерјетко помагао, и у војном и у логистичком смислу радикалне исламистичке постројбе на југу Сирије до оне мјере до које је то сматрао по себе корисним. Уколико би војна моћ тих радикалних снага прешла дозвољену разину, израелска војска би ствари врло брзо вратила у по себе прихватљиве оквире) изненада поприма своје право лице и указује како је Израел од самог почетка у њ итекако био инволвиран.
Све кључне политичке снаге у и око Сирије већ дуго знају тко држи „кључеве“ сиријског сукоба у својим рукама. То је, наравно, Путин и нитко више. То зна и амерички предсједник Доналд Трумп и зато није случајно да је сиријска проблематика била једна од главних тема њиховог самита. А када је то тако, онда је и јасно зашто су и Јерусалим и Техеран постали нервозни. Јер било што да та два државника одлуче (уколико постигну истински споразум) на те одлуке они (нити било тко други) више неће моћи утјецати ни политички ни војно. И зато се одвијају политичка „ходочашћа“ међународно „изолираном“ Путину.
Што је Нетанијаху тражио, а што добио од Путина?
Нетанијаху је пред долазак у Москву више пута нагласио како је први израелски интерес, од којег неће одустати, потпуно повлачење Ирана из Сирије. Али ту се радило о максималистичком захтјеву, постављеном како би се получио оптимални циљ – одлазак проиранских шијтских постројби с југа Сирије у дубину њезиног територија. Израел је такођер забринут како је, након очекиваног скорог овладавања Дамаска регијом Дераа уз границу с Јорданом, сада на реду регија Ал Кунејтра, која се наслања на Голанску висораван. И ту Јерузалем тражи стриктну забрану судјеловања у војним операцијама снага проиранских постројби. И трећи израелски кључни захтјев је – потпуно поштивање споразума о раздвајању израелско-сиријских снага из 1974.г. Наиме, политички и војно оснажен, Дамаск је активно кренуо у поврат надзора над својим јужним државним границама и нитко не јамчи како му апетит неће надвисити могућности – тј. да ће пожељети под своје окриље вратити и од Израела окупирану Голанску висораван. То су кључна Нетанијахуова потраживања од стране Путина (Трамп их је ионако с Нетанијахуом још прије самита усугласио).
А ево што је Нетанијаху од Путина добио: Русија се, као што смо и претпоставили, није могла сложити с одласком Ирана из Сирије. Оно што је Путин дао јест корекција раније усуглашеног договора уочи офанзиве сиријске војске на исламисте у јужним регијама, о повлачењу проиранских постројби не на 40 километара од израелске границе, већ на 80 километара у дубину сиријског територија. Москва ће такођер јамчити поштивање споразума из 1974.г. од стране сиријске војске и сигурност израелске сјеверне границе. Заузврат, Израел мора престати с извођењем зрачних напада на проиранске циљеве и инфраструктуру сиријске војске којом се Иранци служе. Око свега тога сложила се америчко-руска делегација на самиту у Хелсинкију.
Сигурност Израела заправо је била једина стварна и конкретна тема разговора Трамп-Путин око које је постигнут договор, као и она о почетку хуманитарне помоћи Сирији (она је до сада била блокирана од стране Запада док је год Асад на власти!), као предувјет за повратак сиријских избјеглица, што ће олакшати положај Турске, а донекле и ЕУ гледе мигрантске проблематике с којом је суочена. Дакле, Ассад остаје, а Трамп ће, заузврат, моћи прогласити побједу, толико нужну за унутарње америчке прилике кроз констатацију да су Американци у Сирији уништили 98% „Исламске државе“ (на ту ће карту Трамп снажно играти до избора за Конгрес у студеном). А за вањске прилике, то треба нагласити, Трамп је у Хелсинкију по први пут рекао „ми смо заједно побиједили ИД“ (скупа с Русијом!). Остала питања из међународних односа сводила су се само на почетно „пробијање леда“ у односима двију велесила, али то се ионако знало и прије самог самита.
Иранска очекивања од Русије и његови интереси
Разговор Путин-Велаyати, за разлику од оног с Нетанијахуом, остао је у медијској сјени. Потпуно неоправдано, с обзиром да је управо Иран кључна земља око које се сада преламају копља и по питању Сирије и Блиског истока опћенито, али и због америчког једностраног повлачења из нуклеарног споразума с Техераном и увођења санкција према Ирану и државама и тврткама које буду сурађивале с иранским енергетским сектором. У том смислу позиција и улога Русије бит ће кључна и на њу Иран отворено рачуна када је у питању заштита његових темељних националних интереса пред све снажнијим америчким притисцима.
Из интервјуа којег је 13. српња, два дана након разговора с Путином, дао Али Акбар Велаyати, видљив је његов оптимизам када је ријеч о даљњим односима Ирана и Русије, које ирански државни врх већ отворено назива стратешким. Велаyати је изјавио како је Русија спремна у енергетски сектор Ирана инвестирати 50 милијарди долара и да је једна од великих руских нафтних твртки потписала уговор с иранским Министарством за нафту, вриједан 4 милијарде долара, који би ускоро требао почети с реализацијом. Велаyати је такођер казао, како су и „Роснефт“ и „Газпром нефт“ почели преговоре који могу завршити склапањем уговора у вриједности од 10 милијарди долара. Тиме би се, навео је Велаyати, компензирао „излазак појединих нафтних твртки из земље“ након увођења америчких санкција.
Колико су тврдње иранског политичара точне тешко је процијенити, јер никакве службене потврде о томе од стране Москве још увијек нема. Међутим, оно што се са сигурношћу зна и након завршеног самита Путин-Трамп је то, да ће Русија наставити сурадњу с Ираном кроз програм „иранска нафта за руске производе и услуге“, али ту се ради о пуно мањим количинама увезене нафте него што од Ирана за своје потребе купују азијски дивови Кина, Индија, Јужна Кореја, Малезија и Јапан, те Еуропска унија, као главни увозници иранске нафте.
Велаyати је у Русији казао како Иран не намјерава напустити Сирију јер се он у тој земљи, као и у сусједном Ираку, налази на законитој основи – службеним позивима влада у Дамаску и Багдаду. Такођер је говорио како ће САД морати напустити блискоисточну регију, коју перманентно дестабилизира „производњом“ терориста.
Ирански интерес од састанка Путин-Велаyати огледа се и у очувању стратешке осовине Москва-Техеран (и Анкара) по питању Сирије и наставак заједничког дјеловања кроз платформу Астанских преговора о ријешењу сиријског сукоба.
Нагласио бих, како ће сиријски сукоб, неовисно о судбини иранског нуклеарног споразума бити ријешен у двостраном формату, гдје ће с једне стране судјеловати Русија и Иран, а с друге САД и Саудијска Арабија. Турска ће тежити осигурању својих интереса левитирајући негдје између. У предстојећим преговорима о Сирији Москва није у стању игнорирати улогу Ирана у тој земљи и Блиском истоку у цјелини, а да при том не угрози и властите интересе. Руски интереси на Блиском истоку никада нису ишчезли. Они су у вријеме сложених унутарњих односа у Русији тијеком 90.-их година били само замрзнути. Сада је Москва у изврсној ситуацији да их поново учврсти и прошири кроз вишесмјерноо дјеловање, не само према Ирану. Међутим, док су год кључне земље регије, попут Саудијске Арабије и Израела чврсто везане уз САД по питању своје сигурности и дјелују сукладно америчким интересима, Русија није у могућности одрећи се партнерства с Ираном. Она ће то партнерство под сваку цијену настојати задржати, а снажни амерички притисак на Техеран додатно искористити за још јаче укључивање Ирана под своју орбиту. Техеран при том нема превише избора, неовисно о свом традиционалном самосталном вођењу вањске политике и заштите својих интереса. О томе и свједочи Велауатијев посјет Путину и његове слаткорјечиве изјаве о „сјајној будућности у односима“ двију земаља.
Велаyатијев посјет Русији побуђује интерес из неколико разлога, о којима ће се морати водити рачуна: Иран је од Русије добио службена јамства за даљњу сурадњу по питању Сирије и забринутост Техерана гледе могуће „издаје“ са стране Русије одстрањена је на највишој разини; с друге стране, споменуте изјаве Али Акбара Велаyатија својеврсна су порука Вашингтону и Западу у цјелини, о томе, да се блискоисточна проблематика не може ријешавати без судјеловања Ирана. Иран је велика и важна земља (неовисно о структури и устроју његове власти), а да би се према њему наступало методама притиска. С Ираном се може и мора разговарати методом увјеравања, а никако с позиције силе јер је то у старту контрапродуктивно. И ту се уопће не ради искључиво о поносу, тако својственом менталитету Истока.
Извор: geopolitika. news
