Зашто сте поред толико других партија и покрета изабрали баш Српску десницу за свој политички ангажман?
Српска десница је била мој природан избор. Реч је о покрету који баштини традиционалне вредности, а које су мени веома блиске. Такође, Српску десницу чине млади, образовани, некомпромитовани људи, који промовишу такве вредности. То је такође био један од разлога за моје приступање покрету: младост увек предводи са новом енергијом. Добро је бити део таквог тима.
Изабрани сте на чело Савета за безбедност Српске деснице, а како вам делује безбедноносна ситуација у Србији?
У овом тренутку безбедоносна ситуација у којој се налази Република Србија делује стабилно, али са појединим факторима који указују да се то стање може погоршати. У периоду после 2000.године, често је процењивано у нашим одбрамбеним структурама да је сукоб светских размера немогућ, као и да у нашем региону нема индикатора директног угрожавања. Једини изузетак је био југ Србије и стање на Косову и Метохији. Међутим, сада јасно видимо да ситуација захтева опрез и стално праћење догађаја.
Мигрантска навала на Европу не престаје. Овако велики број миграната из муслиманских или афричких држава, прети да значајно наруши европске традиционалне вредности (пре свега мислим на хришћанство, а не на вредности које промовише Европска унија) и буде претња опстанку европског становништва. Талас миграција је показао сву себичност Европе, која је успостављањем контроле на својим државним границама показала да постоји могућност да све, што остане са оне стране тих граница буде препуштено мигрантима, а у том простору су и Србија и Српска.
Са друге стране, Турска из позиције секуларне, Ататуркове и НАТО државе из дана у дан све више постаје Ердоганова оријентална деспотија са јасном жељом повратка на Балкан. Наше власти су у срдачним политичким и економским односима са Ердоганом. Међутим, не треба се заваравати да јачање Турске и њено скретање ка све више исламском типу власти нема своје присталице у Босни, Рашкој, донекле на Косову и Метохији и муслиманским областима у Бугарској. Јачање Турске доводи до нове политичке идентификације „домаћих“ актера, какви су локални политичари у Рашкој или Босни. Осећај припадности или подршке од стране Турске, може бити корак према обнављању сукоба са Србијом или Републиком Српском.
Довољно је указати само на ова два нова чиниоца у безбедносној структури Балкана, па констатовати да је српски простор у изузетној опасности од потпуно нових изазова. Ако додамо југ Србије, проблем Косова и Метохије, политичка струјања у Рашкој, нефункционалност дејтонске Босне и Херцеговине, тек Србији и Српској не недостаје безбедносних изазова.
Често се у медијима могу наћи текстови о опасности тероризма у Србији због миграната који овде бораве. Да ли ви видите такву опасност, и да ли Србија проблем миграната решава на адекватан начин?
Мигранти за сада нису посебна опасност за Србију нити Српску, јер су у овој фази они само у пролазу према другим, њима далеко привлачнијим државама западне Европе. Докле год је Србија за њих транзитна земља, мислим да нема опасности од њиховог тероризма према нашој држави и народу уопште.
Међутим, далеко већа опасност представља став Европе која показује потпуну неспособност да се носи са овим проблемом, јер је и сама од раније „нагрижена“ великим бројем економских миграната из муслиманских или афричких држава, њихових бивших колонија. Они су постали део европских држава, чак постоје њихове прве или друге генерације рођене у тим државама. Све то онемогућава ефикасно заустављање нових таласа миграната. Такође и европске „мантре“ – људска права, наводна брига за мањине, на које се надовезује спора и гломазна бирократија.
Уколико водеће државе ЕУ одлуче да поставе чврсте баријере на својим границама, као што је то учинила Мађарска на пример, постоји опасност да велике масе миграната које стигну до Србије или Српске ту и остану. Ердоган – код кога су у Турској велике масе мигранта, држи један од кључева овог проблема. Ако он, изазван било чиме, од стране Европе, одлучи да пусти мигранте ка Европи, то ће бити прворазредни изазов не само за Србију већ и остале државе на Балкану. Подсетићу само на велике празне просторе који постоје данас на југу или истоку Србије, у деловима Републике Српске или бивше Републике Српске Крајине. Сви ти простори могу да буду циљ нових миграната. То је велики изазов српском али и осталим хришћанским народима овог дела Европе.
Мислим да је одлука да се укине служење војног рока катастрофална, стратешка грешка демократских власти. Ношена је била кратковидом политиком привлачења млађих гласача, а посебно повођења за наметнутим вредностима које је промовисао НАТО пре неке две – две и по деценије. Ова одлука је урушила један од стубова традиционалног функционисања српског, али и осталих, европских друштава.
Професионална војска је потребна, посебно у појединим специјализованим деловима, какве су специјалне снаге или технички састав појединих родова који захтева перманентно професионално људство. Али она не може да надомести слојевитост редовног функционисања војске, где ви не можете сваку дужност да „покријете“ професионалним војником. Такође, професионална војска не може да замени поједине особине служења војног рока, не само као одбрамбене већ и као друштвене институције. Ми данас имамо читаве генерације за одбрану мање способних мушкараца. И не само за одбрану, већ и уобичајене изазове живота. Стога, подржавам идеју враћања обавезног служења војног рока.
Међутим, свестан сам да су сада многе реалне препреке томе. Пре свега то је политичка одлука, која уколико се адекватно не објасни у јавности, може да буде проблем за актуелну власт. Такође, враћање служења војног рока захтева одређена повећања војног буџета, обнављање капацитета за смештај у сада напуштеним касарнама и широку подршку и разумевање јавности, које тек треба изградити.
Да ли сте у контакту са генералом Младићем и како се он осећа?
Јесам, у контакту сам са генералом Младићем. И поред нарушеног здравственог стања, генерал се добро држи. Уосталом, могли сте да видите недавно како је генерал наступао пре Хашким судом – који сад зову некаквим „механизмом“. Генералу је и даље кристално свеже сећање на ратне догађаје, као и свест о томе шта представља Хашки трибунал и каква је његова мисија и данас тамници. А то је својим исказима и даље брани српски народ од истих противника који су га нападали и деведесетих година, али и Првом и Другом светском рату.
Суђење генералу Младићу, али и осталим српским војним и политичким личностима је у суштини наставак рата судским путем. Дејтон је у суштини у јесен 1995.године прекинуо рат који је остао у суштини без победника. Хашки трибунал је наставио рат – да би се судским одлукама промовисале жртве, одредили агресори, ратни злочинци и поставила теза о геноциду над муслиманима. Ако се погледа ко је и у ком броју осуђен, јасно се уочава да је Хашки трибунал у миру завршио рат и поразио српску страну (али и хрватску страну у Босни, Херцег - Босни) својим осудама и квалификацијама промовишући муслимане у жртве „агресије“ и „геноцида“.
Генерал од почетка има неадекватан медицински третман, јер је његово здравствено стање веома сложено. Он има знатне кардио-васкуларне проблеме, о којима ја мало стручно знам. Али оно што знам, јесте да су органи Хашког трибунала више пута скривали праву дијагнозу и медицинску слику генераловог стања. Сакривали су је и од њега и од његових адвоката и породице. Тек на њихово силно инсистирање, од скора му је донекле поправљен третман. Он и даље добија лекове свако јутро, онако „на гомилу“. Сасвим сам убеђен да би му дијагноза и третман доктор из Србије или Русије били од велике помоћи, али сам такође убеђен да га неће из хашке тамнице пустити, па макар Путин дао гаранције.
Како ви гледате на суђење генералу Младићи и третману који добија у притвору?
Мислим да је неадекватна правда веома опасна и видели смо из наше историје какво је дејство она имала на српско национално биће. Стварала је нове и нове поделе: ништа добро. Српска десница је покрет који је базиран на обнови српских традиционалних вредности и српске саборности. Шта год да буде са генералом Младићем, он је своје истакнуто и позитивно место у историји српског народа обезбедио. Срби ће га славити као ратног комаданта и најважнијег утемељивача Републике Српске. За разлику од тога, али и нашу утеху, људе који су га предали трибуналу нико никад неће поменути више. То ће им бити сасвим сигурно највећа казна.
Нама је остала Република Српска у аманет. Да је чувамо и бранимо од потенцијалних раздора у оквиру федерације. А напади су свакодневни. За Републику Српску је пуно хероја положило своје животе, и у завет млађим генерацијама је да их памте и да их се сећају. Такође, морам на самом крају да истакнем двојицу браће, пријатеља који су током ратних година слали велику материјалну помоћ српском народу – Милан Лешић из Канаде и Милан Пешут из Београда. И они су на неки начин хероји који су допринели утемељену Републике Српске. Због тога желим да истакнем њихов несебичан допринос и да изразим у име свих велику захваност.
Интервју са председником СД Мишом Вацићем погледајте ОВДЕ.
