Б-58 је пример је софистициране борбене машине, који је због појаве нових оружја и тиме изазване доктрине ваздушног ратовања остао без своје праве сврхе.
Прекрасни и технички савршен бомбардер, витког трупа и делта крила, способан да лети двоструком брзином звука, био је предвиђен за нуклеарне нападе по циљевима у СССР-у који су требали да се изводе са великих висина и при великим брзинама, како бомбардер не би могли да угрозе тада двоструко спорији совјетски ловци. Али Хастлеру није пресудила нагло повећана способност совјетских ловаца пресретача него упечатљива употреба новог противваздушног оружја совјетског ракетног система С-75 (САМ-2).
Дана 1. јула 1960. године, амерички шпијунски авион У-2, с пилотом Франсисом Геријем Пауерсом, полетео је у извидничку мисију изнад СССР-а из пакистанске базе у Пешавару.
Авион је мисију обављао на знатно већој висини од оне с које би бомбардери Б-58 требали да испуштају нуклеарне бомбе над совјетским територијем. Упркос великој висини лета совјетска противваздушна обрана успела је да Пауерсов У-2 срушити противваздушном ракетом С-75 Двина изнад Свердловска, а пилот је заробљен.
То је значило само једно, да замишљено стратешко бомбардирање совјетске територије, какво је требао да изводи бомбардер Б-58 који чак није могао ни да постогне висину на којој је летео срушени У-2, постаје готово немогућ. Напад Б-58 с висина које су доступне новом совјетском оружју демонстрираном при рушењу У-2, постао је тако беспредметан.
Б-58 за лет на малим висинама и борбено дејство са њих једноставно није био дизајниран. То је много касније могао амерички бомбардер Б-1, промењиве геометрије крила, који је био од почетка конципиран за деловање с екстремно малих висина при великим брзинама лета. Б-1, који је и данас у употреби, може да лети толико ниско да нуклеарне бомбе које испушта имају одложено активирање како би се бомбардер пре нуклеарне експлозије могао довољно да удаљи како и сам не би био оштећен или уништен.
На жалост америчког ваздухопловства и порезних обвезника, који су за конструисање и производњу промашеног авиона издвојили десетине милиона долара, висине лета које је могао достићи Б-58 више нису биле сигурне.
Осим тога, од самог почетка авион је имао проблем малог долета, недовољног за непрекинути лет из база у САД-у према кључним циљевима на совјетској територији.
Мали долет Б-58 резултат је идеје да се величина стратешког бомбардера максимално смањи како би га због малог радарског одраза било теже открити и уништити. Хастлер је био дугачак свега 29,49 метара, с распоном крила од свега 17,32 метра. Многи ловачки авиони тога времена били су готово његове величине.
Хастлер је први пут полетео 1956. године, а у оперативну службу уведен је 1960. године. Укупно је у наоружање уведено 116 примерака. Његова техничка сложеност и високи захтеви одржавања довели су до запањујуће стопе незгода: од 116 Б-58 због техничких грешки срушило се њих 26, што је укупна стопа губитака од 22,4 одсто, по чему Б-58 улази у сам врх за посаду најопаснијих америчких и западних авиона.
Б-58 био је уметничко дело али функционално застарио од самога настанка. Прекрасни авиона велике брзине лета, за време у којем је настао футуристичког дизајна, једноставно је прегазило време.
Зашто је „Сармат“ најубитачнији на свету прочитајте ОВДЕ.
Извор: Geopolitika.news
