Пише: Војислав М. Станојчић
Вучићева обраћања грађанима Србије веома су налик на лошу позоришну представу у којој главну и једину улогу тумачи још слабији глумац. Из његових наступа, међутим, није тешко закључити како он ни сам не верује у текст који изговара, али се све време ипак нада да то публика неће приметити.
Уз остале теме којима испуњава програме медија у Србији, у последњих десетак месеци све више пажње посвећује питању Косова, по чему је лако закључити да његови западни покровитељи постају све нестрпљивији у вези са признавањем државе коју су измислили, и да све више пожурују председника Србије да потпише „историјски компромис“ и тако се и формално и коначно одрекне 15% територије наше земље.
За све то време приметно је његово настојање да се та издаја српских државних интереса изведе на неки начин који Вучића неће обележити као Вука Бранковића из народне традиције, већ да ће Срби сами постепено схватити како се баш ништа није могло више учинити од онога што је постигао он, Вучић, сопственим неизмерним трудом и посвећеношћу одбрани Србије, како би се добило решење задовољавајуће за обе стране (а којим ни једна ни друга „неће добити све, ни изгубити све“).
Да добије у времену и уједно почне да припрема српску јавност на, очигледно, неповољно решење које се од њега очекује, Вучић је прошле јесени организовао низ „унутрашњих монолога о Косову“, непрестано упозоравајући јавност како је њему важнија будућност наше деце „којој не можемо оставити нерешено питање Косова“, од земље предака.
Сам није саопштио своју идеју о решењу за Косово, већ је обећао да ће то учинити пошто чује мишљења учесника „унутрашњег монолога“, негде крајем априла, али се то није догодило ни у мају и јуну ни до ових јулских дана.
Вучић је очигледно очекивао да ће учесници „унутрашњег монолога“ прихватити идеју његових заштитника, али су га они веома разочарали, пошто су се у великој већини изјаснили за „замрзнути конфликт“, који су оценили као најбоље решење по Србију.
Некако у исто време објављени су и резултати испитивања јавног мнења, из којих се дознало како је и 80% грађана за исто решење.
Вучићу се ни једни ни други резултати нису допали, али ни сада није јасно саопштио своју идеју, већ је наставио своје игре пренемагања и хуктања због тешке одлуке коју мора да донесе.
А коју, уосталом, и није нарочито тешко предвидети после његове изјаве како га је разочарао став 80% испитаних грађана и да ће дати све од себе да се избори против њега, јер он не жели да ради против интереса народа (који сам, очито, не зна који су му интереси док му не објасне пријатељи са Запада), и да не жели да буде одговоран за нови сукоб. Затим забринутим гласом додаје како се нада да, ипак, неће бити рата.
Разуме се, потпуно је заборавио своје обећање (уосталом, он се и одликује тиме што заборавља своја обећања) да ће српској јавности саопштити свој предлог, али зато има нову причу: о историјском компромису. И опет никаквог наговештаја о томе шта он садржи, па је, заправо, питање да ли га ико од значајнијих политичара на западу уопште и помиње, или је то само још један од уобичајених маштовитих узлета Александра Вучића.
А како је све мање недоумица око тога шта нашој земљи припремају САД и најмоћније државе ЕУ, то је грађанима Србије суђено да слушају наставак председникових пренемагања и хуктања због тешке одлуке… бар док не буде потписао „историјски компромис“ за Косово.
ОВДЕ погледајте на шта Шешељ упозорава.
Извор: stanjestvari. com
