Пише: Андреј Безруков
А ево зашто ја о томе пишем.
Људска природа је склона да игнорише знаке да се прилижава олуја, нарочито док је још небо без облачка.
Нема никога да звони на узбуну да долази глобална криза. А морало би се већ звонити. Када се небо зацрни – биће прекасно. Поготово што се неће радити о олуји већ о правом – земљотресу.
Поново смо у ситуацији каква се пре сто година завршила светским ратом, економским колапсом и револуцијама.
И сада су у току технолошка трка, прекрајање сфера утицаја и растућа социјална напетост. У ваздуху је премного есплозивних примеса – од дугова, који се не могу отплатити и конфликта које је тешко угасити до инжењеринга који ломи заштитни имунитет народов.
Глобални систем се држи на предвидљивости и правилима игре. Трамп систематично разара предвидљивост и игнорише правила.
Финансијери и политичари са страхом и недоумицама гледају у Трампа. Као жаба у змију. А чим дођу себи, потрчаће да спасавју своје – све што се може спасити.
Не сматрам себе ни паметнијим ни далековидијим од другим, али мислим да је све спремно за системско урушавање. Само је питање колико ће то бити разорно за светски систем који чека последњу сламку за коју би се ухватио.
Падаће, у сваком случају, владе и разбуктати се конфликти, а људи ће бежати од сиромаштва и крви.
Ево због чега још ово пишу.
Русија мора бити спремна да живи у условима краха светске трговине и глобалног поретка.
Бојим се да ће њен владајући финансијско-економски блок одреаговати стандардно – смањити се, укочити се и сачекати да све протутњи. Само, то би било убиствено...
Можемо ли остати на површини у новом светском потопу?
Да, ако свој (Нојев) ковчег почнемо да одмах градимо.
Потребне су ванредне мере усусрет догађајима. Мере које ће смањити социјалну напетост и покренути самостални национални финансијски мотор и убацити новац у велике инфраструктурные пројекте и мали бизнис, са максималним подстицањем својих инвеститора и извозника.
Прво ће планути земље чији народи пате од социјалне неједнакости.
`Књиговође` могу ово и не схватати, али политичари – морају.
Извор: fakti.org
