Пише: Club Orlov
Дах Трећег светског рата виси у ваздуху. У САД је почео Хладни рат 2, а антируска реторика која је почела у Клинтон кампањи, понављана од стране масовних медија, одзвања Мекартизмом и црвеним страхом. Као одговор на то, многи људи почињу да мисле да би Армагедон могао бити близу – свеобухватна нуклеарна размена, након чега следи нуклеарна зима и изумирање људи. Чини се да многи људи у САД воле тако да размишљају.
Али, знате, то је прилично неразумно с њихове стране. САД вртоглаво упадају у финансијски, економски и политички колапс, губећи свој положај у свету и претварајући се у континентални гето препун злоупотребе дроге, насиља и пропадајуће инфраструктуре, њихово становнишво је растрзано пороцима, отровано генетски модификованом храном, морбидно гојазно, експлоатисано од стране предаторских полицијских одељења и градских скупштина, плус имају широк асортиман рекета, од медицине до образовања и некретнина… То знамо.
Такође знамо колико је болно схватити да су САД оштећене толико да се не могу поправити, или се сложити са чињеницом да су већину штете нанели сами себи; бескрајни, бескорисни ратови, неограничена корупција политике новца, токсична култура и родни ратови, и империјална охолост и намерно незнање које је основа свега… Овај ниво неповезаности између очекиваног и посматраног сигурно боли, али се та бол може избећи, на неко време, путем масовне обмане.
Ова врста вртоглавог пада не значи аутоматски “Апокалипсу,“ али специфичности државног култа САД-а – стара религиозност прекривена секуларном религијом напретка – су такве да не постоје друге опције: или смо на путу да изградимо колоније на Марсу, или ћемо страдати у пламену. Пошто понижење због потребе да затраже дозволу од Руса за лет Сојуза на Међународну свемирску станицу чини да изгледи за америчке свемирске колоније изгледају сумњиво, то је План Б!
И тако, већина недавног америчког ратног хушкања ка Русији се може објаснити жељом да пронађу неког другог, осим себе, да окриве за одвијајућу пропаст. Ово је добро схваћен психолошки потез – пројектујући сенку – где неко чини све што мрзи, али не може да призна то о себи и пројектује то на другог. На подсвесном нивоу (и у случају неких врло глупих људи, чак и оних свесних), Американци би желели да нападају Русију нуклеаркама све док не засија, али не могу то да учине зато што би им Русија одмах узвратила нуклеарни напад. Али Американци могу да пројектују ту ису жељу на Русију, а пошто морају да верују да су они добри а Русија зла, то чини да сценарио Армагедона изгледа много вероватније.
Али овај начин размишљања укључује одступање од стварности. Постоји тачно једна нација на свету која нуклеаркама напада друге земље, а то би биле САД. Оне су слободно нуклеарно нападале Јапан, који је свакако био спреман да се преда, само зато што су могле. Припремили су се за нуклеарни напад на Русију на почетку Хладног рата, али су спречени у томе тако што у то време нису имали довољно велики број нуклеарних бомби.
И покушали су да осигурају да Русија буде без одбране од нуклеарног напада, одбацујући Антибалистички ракетни споразум 2002. године, али су у томе спречени руским новим оружјем. Ово, између осталог, укључује суперсоничне крстареће ракете дугог домета (Калибр), и суборбиталне интерконтиненталне ракете које носе више нуклеарних носивих оптерећења способне за маневре избегавања док се приближавају својим циљевима (Сармат).
Сво ово ново оружје је немогуће пресрести коришћењем било које могуће одбрамбене технологије. Истовремено, Русија је такође развила сопствене одбрамбене способности, а њен најновији систем С-500 ће ефикасно запечатити руски ваздушни простор, јер ће бити у стању да пресретне мете и близу земље и у ниској Земљиној орбити.
У међувремену, САД су проћердале невероватн суму новца кљукајући своју ноторно корумпирани одбрамбени естаблишмент са разним верзијама “Звезданих ратова,“ али ништа од тог новца није посебно добро потрошено. Две инсталације у Европи Aegis Ashore-а (завршено у Румунији, планирано у Пољској) неће помоћи против Калибр ракета лансираних са подморница или малих бродова у Пацифику или Атлантику, близу америчких обала, или против интерконтиненталних ракета које могу летети око њих. Ни инсталација ТХААД која се тренутно дешава у Јужној Кореји (којој локално становништво тренутно протестује тако што брију главе) неће променити ову слику.
На планети постоји тачно једна нуклеарна агресорска нација, а то није Русија. Али то не би требало да буде важно. Упркос америчким напорима да га подрију, логика Узајамно осигураног уништења (МАД) остаје на снази. Вероватноћу нуклеарне размене не одређује ничија политика, већ вероватноћа да ће се то догодити случајно. Будући да у нуклеарном рату нема победничке стратегије, нико нема разлога да покушава да га започне. Ни под каквим условима САД никада неће моћи да диктирају своје услове Русији тако што ће јој претити нуклеарним уништењем.
Ако нуклеарни рат није вероватан, шта је са конвенционаним? САД звецкају оружјем тако што постављају војску и одржавају вежбе у Балтику, на западној граници Русије, инсталирају АБМ системе у Румунији, Пољској и Јужној Кореји, подржавају антируске украјинске нацисте, итд. Све ово изгледа прилично провокативно; може ли то резултирати ратом? И како би тај рад изгледао?
Овде морамо да погледамо како је Русија одоворила на претходне провокације. То су све чињенице које знамо, и могу се користити за предвиђање шта ће се догодити, за разлику од чисто измишљених, претпостављених изјава које су неповезане са познатим чињеницама.
Када САД или њихови посредници нападну енклаву руских државаљана ван граница Русије, ево врсте реакција које смо до сада могли видети:
Пример Грузије. Током летње Олимпијаде у Пекингу (традиционално време мира), грузијска војска, наоружана и обучена од стране САД и Израела, напала је Јужну Осетију. Овај регион је био део Грузије само у називу, а већински су га насељавали људи који говоре руски и имају руске пасоше. Грузијска војска је почела да гранатира главни град, Цхинвал, убивши неке руске мировне војнике који су били стационирани у овом региону и изазивајући цивилне жртве. Као одговор на то, руска војска је похрлила у Грузију, потпуно елиминишући грузијску способност за ратовање у свега само пар сати. Они су објавили да Јужна Осетија де факто више није део Грузије, наградивши Абхазију (још једну спорну руску енклаву) због добрих мера, и повукли се. Грузијски ратнохушкачки председник Сакашвили је проглашен “политичким лешом“ и остављен да пропадне. На крају је био приморан да побегне из Грузије, где је проглашен за бегунца од правде. Амерички Стејт департмент му је недавно дао нови посао, гувернера Одесе у Украјини. Однедавно се односи између Русије и Грузије поправљају.
Пример Крима. Током зимске Олимпијаде у Сочију у Русији (традиционално време мира), дошло је до нелегалног, насилног рушења изабране, уставне владе Украјине, након чега је уследила инсталација луткарске администрације коју су изабрале САД. Као одговор на то, претежно руско становнишво аутономне покрајине Крим је одржало референдум. Око 95% њих је гласало да се отцепе од Урајине и поново постану део Русије, што су и били вековима и до врло недавно. Руси су тада користили своју војску која је већ била стационирана у том региону под међународним споразумом, како би осигурали да резултати референдума буду прописно презентовани. Није испаљен ни један хитац током ове савршено мирне вежбе у директној демократији.
Поново пример Крима. Током летње Олимпијаде у Риу (традиционално време мира), велики број украјинских оперативаца је напао границу са Кримом, и брзо их је ухапсила руска федерална служба безбедности, заједно са складиштем оружја и експлозива. Неколико њих је убијено у том процесу, заједно са два Руса. Преживели су одмах признали да су планирали да организују терористичке нападе на трајектном терминалу који повезује Крим са руским копном и железничком станицом. Вођа групе је признао да му је обећана сума од 140 долара за спровођење ових напада. Сви они се углавном радују топлом, сувом кревету и томе да имају три оброка дневно, бризи руске владе, што мора изгледати као делић раја у поређењу са насиљем, хаосом, бедом и пустошењем које карактерише живот у садашњој Украјини. Као одговор на то, влада Кијева је протестовала против “руске провокације“ и поставила своју војску у стање приправности како би се припремили против “руске инвазије.“ Можда би следећа испорука америчке помоћи Украјини требало да укључи снабдевање хлорпромазином или неким другим високо-потенцијаним антипсихотичним леком.
Приметите константно понављање “током Олимпијаде.“ Ово није случајност, већ наговешај одређеног америчког начина понашања. Да, ратовање током традиционалног времена мира је и цинично и глупо. Али изгледа да је амерички мото “Ако нешто покушавамо више пута и то ипак не функционише, онда се једноставно не трудимо довољно.“ У умовима свих оних који планирају ове догађаје, разлог због ког то никада не функционоше исправно никако не може имати везе са тим да су глупи. То је познато као “Глупост III нивоа:“ глупост толико дубока да је немогуће схватити сопствену глупост.
Пример Донбаса. Након догађаја описаних у тачки 2 изнад, овај насељени, индустријализовани регион, који је био део Русије све до 20. века и лингвистички и културолошки руски, ушао је у политичко превирање, јер већина локалног становнишва није желела да има ништа са владом која је инсталирана у Кијеву, коју су они видели као нелегитимну. Влада Кијева је наставила да погоршава ствари, најпре доносећи законе који крше права оних који говоре руски, а затим заправо нападајући овај регион са војском, што настављају да раде до дана данашњег, са три неуспешне инвазије и континуираним гранатирањем и стамбених и индустријских области, током чега је убијено више од десет хиљада цивила, а још много више рањено. Као одговор на то, Русија је помогла у успостављању локалног покрета отпора подржаног способним војним контигентом који су оформили локални добровољци. То су урадили руски добровољци који су деловали у незваничном својству, и руски приватни грађани који су донирали новац за ту сврху. Упркос западној хистерији око “руске инвазије“ и “руске агресије,“ не постоје докази о томе. Уместо тога, руска влада је учинила само три ствари: одбила је да се меша у рад својих грађана који долазе да помогну Донбасу; спроводила је дипломатску стратегију за решавање сукоба; и обезбедила је бројне конвоје хуманитарне помоћи становницима Донбаса. Руска дипломатска иницијатива је резултирала са два међународна споразума – Минск И и Минск ИИ – који су приморали Кијев и Донбас да следе стратегију политичког решавања конфликта кроз прекид непријатељства и гарантују Донбасу потпуну аутономију. Кијев је чврсто одбио да испуни своје обавезе према овим споразумима. Сукоб је сада замрзнут, али је наставио да крвари због украјинског гранатирања, чекајући да се украјинска луткарска влада сруши.
Да бисмо комплетирали слику, укључићемо недавну руску војну акцију у Сирији, где су они дошли да одбране угрожену сиријску владу и брзо уништили велики део ИСИС/ИСИЛ/Даеш/исламског калифата, заједно са разним другим терористичким оганизацијама које су активне у региону. Образложење за ову акцију је то да је Русија терористичко гнездо у Сирији које се финансира из иностранства видела као директну претњу руској безбедности.
Друге две значајне чињенице су то да је Русија деловала у складу са међународним правом, с обзиром да је позвана од стране сиријске легитимне, међународно признате владе и да је војна акција смањена чим је било могуће да се све легитимне (не терористичке) стране врате за преговарачки сто. Ова три елемента – употреба војне силе као реактивне мере безбедности, доследно придржавање међународног права и посматрање војне акције као службу дипломатије – веома су важна за разумевања метода и амбиција Русије.
Окрећући се сада америчким војним/дипломатским авантурама, видимо ситуацију која је сасвим другачија. Америча војна потрошња је одговорна за више од половине свих федералних дискреционих трошкова, што угрожава већину других витално значајних сектора, као што су инфраструктура, медицина и образовање. То служи за неколико циљева.
Најважније, то је програм јавних послова: начин запошљавања људи који се не могу запошљавати у правом продуктивном капацитету због недостатка интелигенције, образовања и обуке. Друго, то је начин да политичари и извођачи одбране синергично обогате себе и једни друге о трошку јавности.
Треће, то је рекламни програм за продају оружја, а САД су главни произвођачи смртоносних технологија у свету. Најзад, то је начин пројектовања силе широм света, бомбардовање до покорности сваке земље која се усуди да се супротстави глобалним хегемонистичким амбицијама Вашингтона, често у потпуном непоштовању међународног права. Нигде на овој листи није стварни циљ одбране САД-а.
Ниједно од ових оправдања не функционише у односу на Русију. У доларима, САД надмашују Русију у трошковима одбране. Межутим, посматрано у смислу куповног паритета, Русија успева да купи десетоструко већу одбрамбену способност по јединици националног богатства него САД, што у великој мери негира ову предност. Такође, оно што САД добијају за свој новац је инфериорно: руска војска добија оружје које жели; америчка војска добија оно што жели корумпирани политички естаблишмент и њихови саучесници у војно-индустријском комплексу како би се обогатили.
У смислу рекламне кампање за продају оружја, посматрајући руско наоружање у акцији у Сирији, како ефикасно брише терористе по кратком поступку кроз неуморну кампању бомбардовања користећи оскудне ресурсе, а онда гледајући америчко оружје које користе Саудијци у Јемену, уз много подршке и савета од САД-а, који константно бивају поражени од стране лако наоружаних побуњеника, мало је вероватно да ће произвести превише додатних продајних потенцијала.
На крају, изгледа да је и пројекат одржавања америчке глобалне хегемоније уздрман. Русија и Кина су сада де факто у војном савезу. Руско супериорно наоружање, заједно са готово бескрајно великом кинеском пешадијом, чине то напобедивом комбинацијом.
Русија сада има сталну ваздушну базу у Сирији, склопила је договор са Ираном за коришћење иранских војних база, и у процесу је одвајања Турске од НАТО-а. Како се америчка војска, са својим бројним бескорисним базама широм света и гомилама бескорисних геџета, претвара у међународну срамоту, она за сада остаје програм јавних послова за запошљавање неспособних.
У свему томе је важно разумети како су заправо оријентисане америчке војне способности. САД су веома добре у нападу на знатно инфериорније противнике. Акција против нацистичке Немачке је успела само зато што је до тада била ефикасно поражена од стране Црвене армије – све осим коначног завшрног удара, који се десио када су САД изашле из своје бојажљиве изолације и придружиле се борби.
Чак су се и Северна Кореја и Вијетнам показали превише јаким за њих, да би чак и и њихов лош перформанс тамо био још лошији да није било регрутовања, које је имало ефекат додавања некомпетентних у редове, али је произвело непријатан нежељени ефекат да војници пуцају у своје некомпетентне официре – много мање познато поглавље америчке војне историје. И сада, уз додавање ЛГБТ особа у редове, америчка војска је на путу да постане међународни подсмех.
Ова комедија се може наставити све док америчка војска наставља да зазире од напада на било ког озбиљнијег непријатеља, јер ако би то урадили, комедија би се брзо претворила у трагедију.
Ако би, на пример, америчке снаге покушале да нападну руску територију слањем ракета преко границе, оне би биле неутрализоване у тренутној одмазди од стране изузетно супериорне руксе артиљерије.
Ако би Американци или њихови посредници испровоцирали Русе који живе ван Русије (и има их више милиона) до тачке отворене побуне, руски добровољци, делујући у незваничном капацитету и користећи приватна средства, би их брзо обучили, опремили и наоружали, стварајући народну побуну која би се наставила годинама ако је то потребно, све док Американци и њихови посредници не капитулирају.
Ако би Американци учинили крајње глупу ствар и напали руску територију, били би окупирани и уништени, што се више пута догодило украјинским снагама у Донбасу.
Сваки покушај напада на Русију коришћењем америчке флоте носача авиона би резултирао њиховим тренутним потапањем помоћу било ког оружја: балистичких бротивбродских ракета, суперкавитационих торпеда или суперсоничних крстарећих ракета.
Стратешки бомбардери, крстареће ракете и балистичке ракете би биле елиминисане руским напредним системима ваздушне одбране.
Толико о нападу; али шта је са одбраном? Па, испоставило се да постоји читава засебна димензија за војно ангажовање Русије. Видите, Русија је изгубила велики број цивила док се борила против нацистичке Немачке. Многи људи, укључујући старе људе, жене и децу, умрли су од глади и болести, или од немачког гранатирања, или од злостављања које су претрпели од стране немачких војника.
Са друге стране, совјетске војне жртве су биле упоредиве са немачким. Ова невероватна катастрофа је задесила Русију јер је била нападнута, и то је условило руску војску да увек промисли два пута. Следећи рат великих размера, ако се икада деси, биће вођен на територији непријатеља. Према томе, ако САД нападну Русију, Русија ће узвратити напад на америчком копну. Имајући у виду да САД нису водиле рат на својој територији већ више од 150 година, то би могао бити приличан шок.
Наравно, то би се радило на начине који су у складу са руским војним размишљањем. Најважније, напад мора бити такав да могућност покретања нуклеарне размене остане минимизирана. Друго, употреба силе би била задржана на минимуму који је потребан да се обезбеди престанак непријатељства и повратак за преговарачки сто под условима погодним за Русију.
Треће, сваки напор би био учињен да би се добро искористили унутрашњи народни револти како би се створиле дуготрајне побуне, омогућавајући добровољцима да обезбедне неопходна оружја и обуке. На крају, освајање мира је једнако важно као и освајање рата, а сваки напор би био учињен да би се америчка јавност информисала да је оно што доживљавају само одмазда за одређене илегалне поступке.
Са дипломатке перспективе, било би много уредније третирати овај проблем ратних злочинаца који предводе САД као унутрашњи, амерички проблем, који би требало да реше сами Американци, уз апсолутни минимум спољне помоћи. Ово би се најбоље постигло уз дељење мало пријатељских, суседних обавештајних података, омогућавајући свим заинтересованим странама у САД да знају ко би тачно требало да буде одговоран за ове ратне злочине, како они и чланови њихових породица изгледају, и где живе.
Онда је питање, Који је апсолутни минимум војне акције – оно што зовем “хиљаду ватрених лопти,“ названо по “хиљаду тачака светлости“ Џорџа Буша старијег – за повратак мира под условима погодним за Русију? Чини ми се да је 1.000 “ватрених лопти“ баш прави број. То би биле мале експлозије – довољне за демолирање здраде или индустријске инсталације, готово без жртава.
Ова последња тачка је изузетно важна, јер је циљ уништење система без директног повређивања било које особе. Не би била ничија друго кривица ако људи у САД пате јер одбијају да раде оно што од њих дражи њихова ФЕМА (Federal Emergency Management Agency): да складиште месечне залихе хране и воде и заједно саставе план за хитну евакуацију. Поред тога, имајући у виду правац у ком се САД крећу, добијање другог пасоша, премештање уштеђевине у иностранство, и узимање неког ватреног оружја за сваки случај, су добре идеје.
Разлог зашто је веома важно да у овој војној акцији нико не погине је овај: у САД тренутно живи око три милиона Руса, а убијање било кога од њих дефинитивно није у стратегији. Постоји још већи број људи из многољудних земаља које су пријатељски настројене према Русији, као што су Кина и Индија, које такође треба да остану неповређене. Стога, стратегија која би резултирала масовним губицима живота једноставно не би била прихватљива.
Много бољи сценарио би укључивао стварање кризе која би брзо уверила Русе који живе у САД (заједно са свим осталим држављанима и имигрантима прве генерације, а и приличном неколицином имиграната друге генерације) да САД нису више добро место за живот. Тада би сви људи могли бити враћени у своју земљу – процес који би без сумње трајао неколико година.
Тренутно је Русија на трећем месту најпожељнијих дестинација широм света на којима људи траже боље место за живот, после САД и Немачке. Немачка је сада на ивици отворене побуне против лудих про-имиграционих политика Ангеле Меркел. САД не заостају много, и неће остати атрактивна дестинација још дуго. А то ставља Русију на прво место на читавој планети. То је велики притисак, чак и за земљу која има ширину 11 временских зона и има много свега осим тропског воћа и људи.
Такође морамо имати на уму и то да Израел – који је, признајмо, амерички проректорат привремено паркиран на палестинској земљи – неће дуго трајати без масивне америчке подршке. Читава једна трећина израелског становништва су Руси. У тренутку када је пројекат Израел почео да изгледа нефункционално, већина ових руских Јевреја, паметних људи, без сумње ће одлучити да изађу и врате се право у Русију, што је и њихово право.
Ово ће задати приличну главобољу миграционој служби Руске Федерације, јер ће морати све да их пребаци, пуштајући унутра све нормалне руске Јевреје док напољу задржавају ционистичке фанатике, ратне злочинце и ултра-религиозне лудаке. Ово ће такође трајати доста времена.
Међутим, акције које ризикују велики губитак живота такође се испотављају да су потпуно непотребне, јер је на располагању ефикасна алтернатива стратегија: уништити кључне делове владине и корпоративне инфраструктуре, затим прекрстити руке и сачекати да друга страна допузи до преговарачког стола машући белом заставом.
Видите, постоји само неколико чаробних састојака који омогућавају Америци да настави да постоји као стабилна, развијена земља способна да пројектује војну силу у иностранству. То су: електрична мрежа; финансијски систем; међудржавни систем аутопутева; железнички и океански превоз робе; авиокомпаније; и нафтоводи и гасоводи. Онемогућите све горе наведено, и то је у суштини завршена игра. Колико би “ватрених лопти“ то узело? Вероватно много мање од хиљаду.
Онемогућавање електричне мреже је готово смешно лако, јер је систем интегрисан и међузависан, и састоји се од само три под-мреже, које су “међусобно повезане“: запад, исток и Тексас. Најрањивији делови система су Трансформатори велике снаге (ЛПТ) који повећавају напоне на више милиона волти и поново их спуштају ради дистрибуције.
Ове јединице су велике као куће, прилагођене по мери, коштају више милиона долара и потребно је неколико година за замену, и углавном се производе ван САД-а. Такође, заједно са остатком инфраструктуре у САД, већина њих је прилично стара и склона грешкама.
Постоји неколико хиљада ових кључних делова опреме, али пошто електрична мрежа у САД функционише близу капацитета, са неколико критичних тачака загушења, била би потпуно онемогућена ако би се уништила чак и мали део посебно стратешких ЛПТ-а. У САД, било који продужени нестанак струје у било ком од већих урбаних центара аутоматски покреће пљачке великих размера и несреће. Неки процењују да би само двонедељни прекид довео ситуацију до тачке без повратка, где би штета постала превелика да би икада могла бити поправљена.
Онемогућавање финансијског система је такође релативно тривијално. Постоји само неколико тачака загушења, укључујући и Федералне резерве, неколико великих банака, центара за податке о дебитним и кредитним картицама, итд. Оне могу бити онеспособљене коришћењем разних метода, као што су удари крстарећим ракетама, сајбер напад, поремећај електричног напајања, па чак и цивилни немири.
Приметно је да је финансијски систем у САД намештен да пукне чак и без страних интервенција. Комбинација незадрживог дуга, Федералних резерви заробљених у све нижим каматним стопама, недеовољно финансираних пензија и других обавеза, изузетно прецењених некретнина и смешно површног тржишта обвезница ће га на крају детонирати изнутра.
Још неколико хируршких удара може прекинути нафтоводе и гасоводе, увозне терминале, мостове и тунеле, железнице и авио компаније. Неколико месеци без приступа новцу и финансијским услугама, електричној енергији, бензину, дизелу, природном гасу, ваздушном саобраћају или увезеним резервним деловима потребним за санирање штете би требало да буде довољно да присили САД на капитулацију. Ако покушају да поврате било коју од ових услуга, додатни удар или два их брзо спречио у томе.
Можда ћете помислити да би се САД, уколико би биле нападнуте на овај начин, могле ефикасно осветити у натури, али овај сценарио је прилично тешко замислити. Многи Руси не сматрају енглески превише тешким, уопштено су упознати са САД кроз излагања америчких медија, а стручњаци међу њима, посебно они који су студирали или предавали на универзитетима у САД, могу управљати својим стручним пољем у САД готово лако као и у Русији. С друге стране, већина Американаца једва може да пронађе Русију на мапи, не могу да савладају ћирилицу и сматрају руски крајње неразумљивим.
Такође, имајте у виду да је руски одбрамбени естаблишмент углавном фокусиран на… одбрану. Нашадање људи у страним земљама се генерално не сматра стратешки значајним. “Стотину пријатеља је боље него стотину рубаља“ је популарна изрека. И тако Русија успева да истовремено остане пријатељ са Индијом и Пакистаном, са Кином и Вијетнамом.
На Блиском истоку одржава срдачне односе са Турском, Сиријом, Израелом, Саудијском Арабијом, Јеменом, Египтом и Ираном, такође истовремено. Руске дипломате су обавезне да одржавају отворене комуникационе каналае са прјатељима и противницима, у свако доба. Да, бити необјашњиво непријатељски настројен према Русији може бити изузетно болно, али то може престати у било ком тренутку! Све што је потребно је телефонски позив.
Додајте томе чињеницу да су преокрети руске историје научили руско становништво да очекује најгоре, и једноставно се носи са тим. “Не могу нас побити све““ је такође још једна омиљена изрека. Ако Американци успеју да их натерају да пате, руски народ ће без сумње пронаћи велику утеху у чињеници да натерају Американце да пате још више, а многи од њих би помислили да је ово достигнуће већ само по себи победа.
Нити ће остати без помоћи; није случајност што је руски министар одбране, Сергеј Шојгу, раније водио Министарство за ванредне ситуације, а његов перформанс на послу тамо је много награђиван и хваљен. Укратко, ако су нападнути, Руси ће се једноставно пресабрати а затим наставити да освајају и побеђују, као и увек.
Укратко, Русија је већини Американаца мистерија, и једноставно не постоји довољно велика група интелигентних Американаца са добрим познавањем Русије, док је за многе Русе САД отворена књига.
Русија неће прибегавати војним мерама против САД-а осим уколико не буде озбиљно изазвана. Време и стрпљење су на страни Русије. Са сваком годином која прође, САД постају слабије и губе пријатеље и савезнике, док Русија постаје јача и стиче пријатеље и савезнике.
САД, са својом политичком дисфункцијом, бескрајно великим дугом, пропадајућом инфраструктуром и ширењем грађанских немира, су мртва нација која хода.
Русија је спремна да одговори на било какву провокацију, али последње што Руси желе је још један рат. А то су, ако волите добре вести, најбоље вести које ћете чути.
Трамп прети изласком САД из НАТО, ЕУ у паници, а Путин задовољно трља руке! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: cluborlov.blogspot. com
