Велики број родитеља затвара очи кад деца постану проблематична, и користе изговоре да су она за то крива, друштво или време у ком живимо. Смишљају оправдања, само да не би прихватили одговорност за сопствени неуспех на најважнијем пољу у животу.
Због недопустивих оправдања која користе родитељи, преносимо писмо у целости са надом да ће их навести да прихвате своју одговорност, и да схвате да су деца њихов одраз у огледалу.
"Где сте родитељи, шта радите док вам деца умиру?
Не кривимо младост нити младе људе, почнимо од себе - сви ми који смо родитељи запитајмо се да ли знамо где нам је дете у овом тренутку? Исто то се запитајмо вечерас, и ноћас, и сутра ујутру, и за годину, две, пет…
Како је могуће да вам дете јавно објављује да гута ексере, а да ви то не знате? Где сте ви - у коју сте се рупу сакрили? Од кога бежите, зашто скривате проблеме ако постоје, зашто не стојите уз своју децу раме уз раме? Тај стој траје до краја живота.
И није то синдром татине кћери или маминог сина, размаженог детета које штитимо - то је стој љубави, подршке и партнерства са нашом децом.
Пуно радите, борите се за егзистеницију? Ма немојте ми само то рећи! И ја радим, верујем више од вас, верујем да и не сањате напор дводеценијског пута који сам прошла као самохрани родитељ и изнедрила момка способног за живот. Младог човека спремног да живи, како у Србији, тако и било где на кугли земаљској.
Ја сам са својим сином разговарала од момента када се родио. Проблеме нисмо гурали дубоко у земљу као да не постоје. Проблеми постоје да би се решавали, јер неће нестати ако их негде гурнемо. Вратиће се као бумеранг, дупло тежи, дупло болнији.
Душа ми плаче за вашом децом. Ово је ионако тужна земља без пуно шанси за њих. Зашто им одузимате шансу за животом? Пробудите се, родитељи, пробудите се! Држите своју децу, чврсто их држите да вам их не отму.
Радите то и када буду имали и 5, 7, 21 или 27 година!
Само уз вас имаће шансу за божијим даром званим живот."
Подиже се тужба против Милојка Пантића. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Телеграф
