Неки од њих признају своја осећања, али се врло брзо покају, и кажу да су били "под гасом" или под нечијим утицајем. Међутим, девојке су постале другачије. Почеле су да се боре за оно што хоће, за онога кога хоће.
"Мислила сам да ћу издржати да му ништа не кажем. Месецима смо се гледали, дописивали, излазили. Све је то било на неком наивном нивоу, мислила сам да се нећу заљубити. Нема шансе, не ја. И он је деловао незаинтересовано, нисам могла да протумачим његово понашање", прича ова девојка за "Космополитан".
Стално су се "случајно" сретали, виђали, али никако ништа конкретно да се деси. Сви у околини су им причали да су једно за друго и да би били много леп пар, али они то нису увидели.
А онда је она изгубила стрпљење и почела да га игнорише. Онда је он њу кренуо да игнорише. И тако су се они игнорисали, све док једне вечери он није рекао да иде и да се неће вратити. Она је тада схватила да јој значи и више него што је мислила. Рекла му је шта осећа према њему, али он је ипак отишао, иако је знала да осећа исто.
"Зашто је отишао, не знам. Уплашио се, рекли су ми сви. А ја се стално питам: Чега се уплашио? Никако ми то није јасно. Љубави, везе, везивања, уживања? Свеједно. Отишао је и више се никада нећемо видети. Себи стално постављам питање да ли је требало било шта да кажем, да признам... Али, не кајем се. Није ме срамота својих осећања. Он, како хоће. Могао је да се јави. Није. Нека га, нека ужива. Само, пропустиће много лепих момената и тренутака. А ако се предомисли, биће касно. Ја ћу га већ преболети..."
Да ли би требало рећи све што нам је на срцу? Да ли треба изговорити те речи, те тешке речи упркос свим потешкоћама и препрекама? Не знам. Можда је требало ћутати... Сад је за то мало касно…
Како да се отерасите буђи и влаге из куће саазнајте ОВДЕ.
