За оне који то не буду поштовали, следе казне и до милион динара.

Министарство културе и јавног информисања проследило је Влади Србије Предлог измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писма, чији је, како кажу, основни циљ да се сачува ћириличко писмо.

„Најбитнији разлог за измене је усаглашавање са Уставом, јер у члану 10 стоји да је службени језик српски језик, а службено писмо ћириличко, што није примењено у закону. Други разлог је да се примене правила из Европске повеље о регионалним и мањинским језицима“, објашњава за ДW Милош Ковачевић из Одбора за стандардизацију језика који је учествовао у изради предлога. 

Основне измене се односе на редефинисање домена службене и јавне употребе језика и писма. 

„Ретко који језик има проблем сличне врсте. Службена и јавна употреба су у неким срединама синоними, а код нас је формирана та вештачка разлика", објашњава за ДW главни редактор службеног правописа српског језика Мато Пижурица. 

Према важећем закону, службена употреба се односи само на комуникацију са државним службама. 

„Значи све оно што није везано за државне службе остало је недефинисано, па се могло и овако и онако. И, можете замислити, службена употреба није подразумевала чак ни употребу језика у школама“, објашњава Ковачевић. 

Шта је све службено? 

Уколико предложене измене буду усвојене, тај домен ће се са државних служби проширити на, како кажу, „све области у којима се подразумева нужна употреба стандардног језика", па самим тим и ћириличког писма. У пракси то значи и на приватни сектор, медије, па чак и удружења грађана. 

„Нико вам не може забранити на ком писму или којим типом језика ће се штампати научно дело, како ће бити писано књижевно дело или како ће се изводити настава у школама страних језика, али је сасвим логично кад пишете молбе, жалбе или кад држите наставу српског језика, географије или физике, да морате да имате службену употребу језика, што није било по овом закону", прича Милош Ковачевић. 

Осим образовних, научних и јавних установа и јавних предузећа, обавезу да користе ћирилицу имаће и приватници. Према писању листа Вечерње новости, то значи комуникацију у правном промету, навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде. „Можете на кинеском да напишете назив фирме, али иза свега тога треба назив фирме да буде на српском. Нигде се алтренативни назив не забрањује, али се службена употреба језика преноси на декларацију, на пример“, појашњава Ковачевић како би се закон спроводио у пракси. 

Ћирилица обавезна и за медије 

У предлогу је истакнута обавеза коришћења ћириличког писма и у медијима. „То се у првом реду односи на медије који имају државни капитал. У једном члану постоји предлог, и било би потпуно нормално, да сви медији који су на српском језику, нужно користе службени језик и службено писмо", каже Ковачевић. „Ако извештавате за мањине, можете да користите други језик, али ако имате извештавање за Пинк или Новости, не можете да користите мањински језик. А тамо где је нужна употреба стандардног језика, тамо се прописује и службено писмо." 

Нужда важи и за професионална и струковна удружења која представљају своју област на националном и међународном нивоу. „Ако имате Удружење новинара Србије, на пример, сасвим је логично да уколико та професионална удружења користе савремени српски језик, да ће морати да користе и ћирилицу као уставно писмо“, објашњава Милош Ковачевић из Одбора за стандардизацију српског језика. „Ви можете, на пример, кад пишете у Загреб или Сарајево, да кажете пишемо вам сад на босанском, хрватском, било ком језику, али ако користите службени језик, онда то подразумева и службено писмо. Али ако имате удружење српско-енглеског пријатељства рецимо, они ће бити изузети." 

Из службене употребе су, према писању Новости, изузети и приватна комуникација, писање и употреба личних имена, двојезичне публикације и компјутерски програми, прихваћена научна и техничка терминологија, научна и уметничка дела, научна и образовна делатност школа на страним језицима, марке произвођача и робе, и ознаке порекла робе и услуга. Закон има и посебан део који се тиче националних мањина, а који мањинским заједицама даје пуно право на службено коришћење матерњег језика. 

Из крајности у крајност 

Појам службене употребе је превише проширен, сматра професор Филолошког факултета у Београду Ранко Бугарски. „Бојим се да би све то изазвало једну прилично хаотичну ситуацију у многим областима, па људи неће знати како да се понашају, шта је дозвољено, шта није и да ли крше закон ако учине једно или друго“, каже Бугарски за ДW. 

Он додаје да није противуставно оно што имамо у овом тренутку, већ оно што се изменама намеће. „Ако се појам службене употребе толико проширује и ћирилица све то покрива, а латиница бива потиснута, ако се кажњавају људи који се служе латиницом, ако се каже биће ослобођени пореза они који штампају ћирлицом, то су дискриминаторне мере, а Устав експлицитно забрањује дискриминацију по основу језика, а писмо јесте део језика", подвлачи Бугарски. 

"То није ништа шире него у немачком, пољском или неком другом језику“, одговара Ковачевић. „Ако има један став који је шири, ја гарантујем да тај став неће бити у закону. А ако је службена употреба Уставом везана и за службену употребу писма, онда је потпуно апсурдно поставити питања да ли једну службену употребу морате да поштујете, а другу не морате." 

Они који одредбу не буду поштовали, биће кажњени. И то, како пишу Новости, 5.000 до 100.000 динара за одговорно лице, 70.000 за организације, а чак 500.000 до милион динара за предузећа. 

„У садашњем закону, казне су биле прописане само за некориштење мањинских језика. Па зар је вама логично уопште да буду казне за некориштење мањинског, а да не буде за некориштење већинског службеног језика", пита се Ковачевић. 

За лингвисту Ранка Бугарског казне су неприхватљиве. „Може се говорити о стимулисању употребе ћирилице, али не на овај начин. Језик је таква материја да не може да се регулише оваквим присилним и драстичним мерама", сматра Бугарски. Његово мишљење дели и социолог културе Ратко Божовић. „Бојим се да ту имамо насиље над језиком. У језику се ствари не решавају диктатом. Превише су груби инструменти политике за осетљивост језичких промена, а оно што се превише притиска, превише и одскаче“, додаје Божовић. 

За професора Пижурицу прихватљиве би биле мере које би се тицале смањења пореских обавеза за оне који штампају ћирилицом. „Све то није мимо света, јер имате земље које плаћају порез за афирмацију националне културе“, каже Пижурица. Он, међутим, додаје, да резултат не сме бити да се „учинимо неписменим у латиници“. „Редослед савладавања је ћирилица па латиница, али не видим да би требало кроз школство било шта учинити да се правимо да смо неписмени да читамо латиницу, јер то би било три корака уназад. Ми такође имамо богато наслеђе, штампано, књижевно, па чак и предвуковско на латиници, и бити неписмен у латиници – то је бесмислено", каже Пижурица. 

Из лингвистичког у политичко 

А је ли све то неопходно, пита се професор Бугарски. Он сматра да уопште није тачна почетна теза да је ћирилица угрожена онолико колико се представља. „Чињеница да је латиница у јавној употреби раширенија још увек не значи да је ћирилица осуђена на нестајање и да ће, како кажу, да опстане још само на гробљу ако се нешто не предузме", каже Бугарски. 

Он подсећа на то да ћирилица у Уставу и образовном систему већ има повлашћен статус. „Према Уставу Србије, у службеној употреби је српски језик и ћирилично писмо, па се додаје још да могу бити и други језици и писма. Примећујете да се латиница не помиње уопште, а ћирилица се истиче као писмо у службеној употреби. То је највећи могући степен уставне заштите“, каже Бугарски. „А друго, у Србији се основна школа не може завршити без познавања ћирилице. Деца у школама обавезно прво уче ћирилицу, па онда латиницу. Сви школски уџбеници су обавезно на ћирилици. Како онда може бити озбиљно угрожено једно писмо које је у овој мери привилеговано“, пита се Бугарски. 

Зато сматра да предложене измене не служе лингвистичким, већ неким другим циљевима. Којим – не жели да коментарише. За Ратка Божовића нема дилеме – у питању је политички прагматизам. „Свака интервенција од политике је у најмању руку ремећење једног нормалног тока језичке пулсације, а језик није играчка коју можемо усмерити овако или онако“, каже Божовић. „Бојим се да ту има више збрзавања, идеолошког дискурса и, коначно, укључивање политичког резона, а кад год политичари нешто раде око културе, то је превише трапаво и превише сумњиво с аспекта мотива. Они су велики једносмерници, једноумници или неумници. Не могу они утицати на оно што се дешава у језику“, закључује Божовић.

ОВДЕ погледајте како је вучић одговорио на питање шта је спреман да да Шиптарима.

Извор: Дојче Веле