Пише: Александар Вучић
Сваког 4. и 5. августа Хрвати се радују обележавању годишњице „Олује“. Радују се не својој срећи већ српској несрећи. Као и увек. И ту нема ничег новог. Ново је једино то да смо ми Срби, после много година, почели да показујемо самопоштовање, да говоримо и о сопственим жртвама, не извињавајући се и не правдајући се никоме због тога. О Србима убијеним и протераним говоримо не зато што не желимо нове сукобе и ратове већ зато што нећемо да нам се колона убијаних и протериваних мученика било када у будућности појави.
Од Книна до Београда има нешто више од 600 километара. И нема тужнијих километара у нашој историји од тих. Нема дуже колоне прогнаних, истераних, обесправљених. Нема јасније намере у Европи од те, тадашње, да се Срби из Хрватске једном заувек избришу. Да се очисти и Крајина, да се очисти и Банија, и Лика, и Кордун, и Далматинска Загора и да се коначно реши то фамозно „српско питање“ у Хрватској.
Исто оно чије је крваво решавање започето у Другом светском рату нескривеним геноцидом над читавим једним народом, систематским клањем и убијањем више стотина хиљада Срба у читавој НДХ.
И оно је окончано неких педесетак година касније егзодусом и насилним истеривањем само у „Олуји“ више од 250.000 Срба, претежно цивила, старих, жена и деце.
Сви заједно, резултат ових политика, које раздвајају године, али не и начин и намера, може се, сасвим слободно, подвести под термин – истребљење.
И нема ту ни прејаких речи, ни манипулација, најмање политике. Просто, број Срба у Хрватској је за последњих седамдесетак година толико смањен насилно да су изрази попут геноцида, истребљења и десетковања сасвим адекватни и у савшеном складу са голом истином. То је, једноставно, непорециво, и нема потребе трагати за додатним аргументима.
Зато данас, уз утврђивање тих чињеница, хоћу да се позабавим нечим другим, нечим што је за прогнане Србе и све нас изузетно важно.
А реч је о заоставштини, о националном памћењу, боље рећи памћењу, меморији једне нације.
Реч је о ономе што ниједан прогон не може да избрише, о ономе што заувек остаје уклесано, о ономе што чини само срж нашег постојања и нашег опстанка.
Реч је о величини и реч је о достигнућима. Реч је о Милутину Миланковићу, Србину из Хрватске. И Николи Тесли, Србину из Хрватске. О Јосифу Панчићу, Србину из Хрватске. И о Владану Десници, Сими Матавуљу, Григору Витезу, Јосифу Рајачићу, патријарху Павлу, Синиши Михајловићу, Пеђи Стојаковићу, Радету Кончару, Јасни Шекарић, Милану Мачвану…
Реч је о стотинама оних који су дошавши из Хрватске у Србију или отишавши у далеки свет учинили нешто велико, нешто што се памти и постаје заједничко добро, свих нас.
Успех не може да се прогна и није прогнан. Величина не може да се убије и није убијена. Достигнућа су већа од сваке зле намере и лоше политике.
А понос због онога што јесмо и шта смо радили, тек то нико, никада и нигде не може да нам одузме. Додуше, пробали смо ми тај понос себи да одузмемо. И годинама нисмо смели да поменемо шта се догодило у "Олуји", правили смо се слепи и глуви на злочине који су почињени, нисмо се, нигде, борили ни за жртве ни за права прогнаних.
Данас се то мења. И сваке године Србија отворено говори истину и о "Олуји" и о судбини Срба у Хрватској. Не зато да би ширила мржњу или индуковала сукобе - уосталом, управо је Србија та која инсистира на остваривању свих права и равноправности, сигурности хрватске мањине у Србији - него управо супротно, да би будућност и мир могли да буду изграђени на најбољем могућем тлу, на истини.
И на поштовању права жртава да жале и да захтевају правду, чак и тамо где те правде, очигледно, нема, баш као што нема ни осуђених за злочине у "Олуји".
Ми, једноставно, нећемо да се правимо луди нити да кријемо ни шта смо погрешили, шта изгубили, шта више немамо, али ни шта смо све запамтили. А запамтили смо сваки од тих више од 600 километара. Најтужнијих, али и пуних поносног народа који није желео да се одрекне свог рода и своје православне вере.
И тим путем више нико никада неће ићи у збег, али у историју - хоће.
Зато што је у оној избегличкој колони, бомбардованој и мученој, колони прогнаних због вере и рода, сасвим сам сигуран, негде био скривен и тај сјајни ген, ген Тесле и Миланковића, ген граничара способних да победе у највећим биткама и да освоје највише врхове, ген научника и проналазача, онај ген који нас сврстава у велике народе, без обзира на то колико нас клали.
А плоднијег тла за развој тог гена од Србије данас нема.
Зато, првих дана августа не треба само да тугујемо, без обзира на то што је та туга неизбежна. Треба да будемо и поносни. Пре свега због свега оног великог што су Срби из Хрватске донели у Србију, и због свега великог што су тамо оставили. Тесла је и даље у Лици. Миланковић је још у Даљу. И Срби су.
И не можете их избрисати и не можете им избрисати ни род ни веру. После свега изреченог тешко је доћи до закључка који износим. А то је да ће Срби и Хрвати у будућности морати да сарађују јер само тако моћи ће да опстану.
И једни и други сувише смо мали да бисмо у наставку мржње и сукоба могли да постојимо и опстанемо. За то је неопходно испуњење само једног услова, а то је међусобно поштовање и разумевање другачијег погледа на прошлост. Бољу будућност у нашим односима, сигуран сам, разумеће и мучени и прогнани српски народ из непрегледне колоне од више од шест стотина километара.
Уцењује ли ЕУ Србију Великом Албанијом? Више ОВДЕ.
Извор: Курир
