Пише: Мирослав Лазански
Тиме су Приштина и Тирана показале на делу шта је то модеран поглед на свет и кретање људи, капитала и робе. Какве, бре, границе, какви бакрачи, границе су старомодне и сурове препреке за хуману комуникацију људи. Оне су реликт хладног рата и 20. века. Зар није ЕУ свима нама на просторима бивше СФРЈ на крају 20. века финансијски помагала да изградимо, између бивших југо-република, граничне прелазе и инфраструктуру, док су истовремено у земљама ЕУ ти гранични прелази уклањани.
Додуше, тада још нико од бивших југо-република није био у ЕУ и ми нисмо знали за све благодети укидања граница. Сада Приштина и Тирана овим потезом иду испред ЕУ, јер земље чланице ЕУ, због миграната, опет уводе граничне контроле, а Косово и Албанија то укидају, чиме на делу показују да су најмодернији део Балкана. Пошто они немају миграната, осим што браћа Албанци табанају с Косова у Албанију и обратно.
Стога очекујем да ће најновија одлука Тиране и Приштине наићи на одобравање Брисела, или барем на прећутно разумевање. Ипак, можда ови у Бриселу имају и нешто против овог потеза, јер како је Косово по нашем уставу део Србије, то сада испада да између Србије и Албаније нема више границе, сада напокон Албанци остварују стару идеју балканске конфедерације између Југославије, Албаније и Бугарске, за шта су својевремено били другови Тито, Хоџа и Димитров. Али није био и друг Стаљин. Па је та дивна идеја пропала. Иначе бисмо имали Ратну морнарицу састављену од две флоте: Јадранска и Црноморска флота, најмање 20 адмиралских чинова.
Заправо, пошто сада немамо море, а са Косовом стојимо тако како стојимо, можда је најбоље да направимо конфедерацију Србије са Косовом и Албанијом и тако решимо проблем наше јужне покрајине за следећих 100 година. Наравно, биће проблем број Срба и Албанаца у таквој конфедерацији, па онда где је главни град конфедерације, па ко је главни у конфедерацији, па хоћемо ли са Русима или с Америма. Не, то је неостварив пројекат, друг Стаљин је то на време спознао. Зато се својевремено друг Енвер Хоџа и наљутио на друга Стаљина и окренуо ка другу Мао Цедунгу.
Није ми јасно што се ми сада чудимо и једимо, пројекат „Велика Албанија” већ годинама је у току. Граница између Косова и Албаније већ 19 година, заправо, и не постоји. Још пре пет година Приштина и Тирана склопили су споразум о војној сарадњи, споразум који омогућава размену борбених јединица. Односно, да албанске оружане снаге буду присутне на Косову, а косовске безбедносне снаге, или како их већ сада назвали, бораве у Албанији. Ова друга опција, да косовске снаге буду присутне у Албанији, није нешто што би нас посебно бринуло, али прва могућност свакако јесте нешто о чему је требало и раније размишљати и заузети став.
Проблем је у томе што „проблем” како га ми видимо очито не виде ни у Бриселу ни у Вашингтону. Јер, Вашингтон и ЕУ, без обзира на став пет држава чланица ЕУ које још нису признале Косово, третирају Косово као потпуно суверену земљу, истина са неким облицима страног протектората, али као државу која има право да склапа све, па и војне споразуме, са другим државама.
Које су могуће импликације? Приштина има могућност за директну војну помоћ од Албаније у виду обуке, школовања и опремања своје војске. Што би се око тога замајавали Немци, Британци и Американци, навлачили на себе гнев Србаља, када то могу да ураде много јефтиније браћа из Албаније. То је исти народ и сарадња две војске само је степеник у пројекту „Велика Албанија”, који иде својим током, без обзира на све демантије званичне Тиране у том погледу.
Наше прве званичне реакције на овај војни споразум сводиле су се на констатацију „да је НАТО гарант безбедности Срба на северу Косова и да се на том делу Косова неће појављивати снаге Косова, како год се оне звале”. Гаранције за мир и безбедност на Косову дао је тада, пре пет година, и генерални секретар НАТО-а Фог Расмусен. Но, и војска Албаније јесте НАТО. Не морају да се на северу Косова појављују снаге безбедности Приштине, могу, хипотетички, да се појаве албанске регуларне јединице под амблемом Кфора. Приштина има право да предложи, наравно у консултацији са НАТО-ом и УН, ко може да чини снаге Кфора, а на ком делу територије Косова ће те снаге бити стациониране – то искључиво одлучује само НАТО.
Шта ми можемо сада да урадимо у вези са свим тим? На пољу напетости постоји разлика између интереса и моћи. Постављени циљеви постају апстрактни и не доводе ни до какве акције ако нема могућности да се у складу са њима и делује. Расположиве полуге моћи могу се употребити само ако процеси формирања спољнополитичке воље то допуштају. А за тако нешто треба имати другачије сценарије и „антиципаторско” планирање спољне политике. У противном – остаје нам понеко питање овима из НАТО-а и чекање да видимо „шта ће да бидне”.
Прочитајте ОВДЕ какве је тешке оптужбе изнео бивши Вучићев сарадник.
Извор: Политика
