Пише: Горан Шарић, историчар и теолог
Отпловимо сада десет миленија уназад. На Дунаву смо, у Ђердапској клисури гдје се након велике катаклизме људско друштво подиже из пепела. Мрачан је то свијет, ресурса је мало, двије трећине становника Сјеверне Америке умрло је насилном смрћу. Чак и жене и дјеца. Слично је и у Еуропи. Свугдје осим на Дунаву или Пишону како га назива Библија. Тамо (или боље речено овдје) се развија прва људска цивилизација, бар у овом посљедњем кругу. Далеко прије Сумера, Египта, Индије и Кине на Балкану цвијета величанствена култура. Њезин је епицентер подручје недалеко данашњег Београда, а у концентричним круговима шири се све до Алпа на западу, па и даље, Јадрана на југу, Црног Мора на истоку и руских степа на сјеверу. Назовимо је Винчанска цивилизација по једном од бројних локалитета гдје је оставила своје трагове. Археолошка, генетичка, лингвистичка, антрополошка, палеоботаничка, метереолошка, остеолошка, културолошка истраживања помажу нам да склопимо мозаик давне прошлости, проникнемо у начин живота и слику свијета древних Винчанаца и препознамо њихово насљеђе које и данас живи у нама, око нас и кроз нас.
Када су археолози пред стотињак година размакнули прве наслаге земље са давно уснуле Винче нису могли вјеровати да је на Дунаву постојала тако развијена цивилизација. Мотиви на керамици, фигуре, олтари, прикази божанстава показивали су велике сличности са хеленистичком културом, па је њихов закључак био да се овдје ради о некој непознатој грчкој колонији из периода око 500 година прије нове ере. Како су тек били изненађени када су разне методе датирања утврдиле старост на локалитетима од Лепенског вира до Винче, Старчева, Данила и Бутмира за најстарије слојеве чак 10 000 година прије нове ере, па све до прије 2 500 године прије нове ере за најмлађе када Винчанска цивилизација нагло нестаје. Закључак је био толико невјеројатан, да га многи домаћи стручњаци до данас немају храбрости изрећи на глас: Винача није била колонија Грчке и Рима, него су грчка и римска цивилизација настале на развалинама Винче!
Харалд Хаарманн, водећи свјетски експерт за древне језике и културе један је од оних који не само да је то јавно изрекао, већ и написао у својој књизи “Загонтека Дунавске цивилизације – откриће најстарије културе у Еуропи”. Његов рад, као и истраживања бројних других страних знанственика о овој теми готово су потпуно непознати широј јавности на нашим просторима. Иако је данас јасно да је Винчанска цивилизација била прва цивилизације Еуропе, а можда и свијета. Да су најстарији котач, календар, кућа са централним гријањем нађени овдје на Балкану. Да само један локалитет у Србији има више фигурица него читав свијет у том период. Да је у само једној гробници у Бугарској нађено више злата него у цијелом свијету за ту исту епоху. Амерички лингвист Shan Winn и свјетски признати палеолингвист Радивоје Пешић успјели су на темељу фрагмената из Винче реконструирати прво познато људско писмо . Прво топљење руде и први рудници нађени су у Србији и Бугарској. Први астрономски опсерваториј нађен је у Македонији. Винча је без сумње била технолошки напредна и развијена цивилизација која је свој утјецај ширила диљем свијета. Писмо и рударство Винчин су дар човјечанству. Оно што је још фасцинантније од технолошке развијености тог друштва је његов начин живота, схваћања свијета и човјекове улоге у њему.
Какво је то друштво било, које је двије тисуће година живјело без рата и сукоба? Из наше данашње перспективе чини се помало бајковито. Али археолошка искапања не откривају ни оружије, ни трагове рата, него налазе натписе међу којима и онај најстарији, мото Винче: Живот је љубав! Пут Винче био је пут љубави. Винчанац је ходао успоредно са природом, читао знакове у звијездама, биљкама и облацима бивствујући тако у сталном складу и суживоту са цијелом биосфером. За њега је читав свијет био свет. Зато су и њихова насеља била уклопљена у природу, чак су и храмове градили тек незнатним интервенцијама у околиш, у неко брдо или планину која је већ својим изгледом и позицијом рефлектирала слику неба и односе сазвијежђа на њему. Ништа није припадало човјеку, човјек није био охоли господар над природом, луђачки концепт посједовања којим је запад опсједнут Винчанцу је био стран. Он је природу користио као пријатељ, без нарушавања баланса, док данашњи човјек природи приступа као диктатор који је експлоатира и уништава.
Западни ум размишља у скоро дуалистичким категоријама, добро – зло, исправно-неисправно, награда-казна. Винчанац је прихваћао само једну интегрирану стварност у којој су чак и различитости и привидни поремећају дио једне веће цијелине, једне козмичке хармоније. Стварност је попут матрице саткане од свијести, све појаве и сви људи су повезани, али не као у данашњем западном друштву насилно униформирани, већ је сваки од тих пробуђених појединаца не губећи своју индивидуалност био укључен у заједничку мрежу међуодноса. Све везе биле су аналогије, свака појава рефлектирала се у другој појави, одговарала другој појави, подударала се са њом и све то заједно чинило је живо поље међусобно повезаних и испреплетених нити.
Ум западњака је цинични, математички ум, које стварност проматра парцијално и фрагментално, зато је неспособан за нове пробоје и истинске искораке у знаности. Винчански ум је квантни ум који активно судјелује у креацији, ради квантне скокове и нове парадигм. Цинични ум запада види само узрочно-посљедичне везе, квантни ум Винче уочава смисаоне везе, ум запада анализира и разграђује, винчански ум реинтегрира и синтетизира јер свугдје види свепрожимајуће јединство. Насупрот западњачком друштву које је уређено као механизам, винчанско друштво је било организам. Насупрот насилне борбе за опстанак, начин живота Винче био је симбиоза.
Свој поглед на свијет Винчанац је најбоље изражавао кроз симболе и култове. Жена је била основни симбол. Култ жене и мајке био је примарни култ. Друштвено уређење било је матријархално, обитеље језгра друштва, а жена је имала средишњу улогу у обитељи. Велика богиња мајка симболизирала је свету женственост, жену као принцип живота, рађања и љубави, персонификацију мајке природе и земље од које човјек живи. Када су Грци преузели винчанске богове, задржали су назив за богињу земље Гаиа, Гаја, она која све узгаја, гоји и гаји. Винчанац је живио у садашњем тренутку, у исто вријеме свијесна својих нераскидивих веза како са биљним и животињским свијетом, тако и са прецима. Зато је сваки дом у Винчи на огњишту имао фигуре предака. Култ предака је тисућама година опстајао међу Славенима, а и данас се код Срба одржао у виду славе. Славе су уско повезане са још једним култом Винче – оним гостпримства и служења. И сама душа је гост у овом тјелу (од туда и ријечи гхост и геист за духа у енглеском и њемачком), а понекад нас и божанство може посјетити посредно, преко госта.
Појмање времена било је циклично, коло године се сваке зиме изнова окретало, на зимски солстициј рађао би се млади бог, божић и велика борба између њега и бога подземља би опет почињала. Измјене годишњих доба, пољодјелски радови и празници одражавали су то борбу, односно велика борба бога свјетла и бога таме била је приказ свакодневног живота. Оргијастички клутови били су везани уз радове у пољу. Почетак и крај радова прослављао се кроз играње кола, уз пјесму и плес који су завршавали трансом, а често и кориштењем халуциногених биљка под водством шамана, друида и вјештица. Крајем јесени покапали би бога вегетације, а задњег дана године, спаљивао се бадњак као симбол дједа, родоначелника заједница. Паљење бадњака уједно је било и ритуално понављање, партиципирање у божјем стваралачком чину и помоћ сунцу да поново засија. И као што сунце умире у властитом огњу, тако и човјек мора умријети у огњу, кроз огањ прелази у онај свијет, гдје га чека бог огња, Агни. Смрт је био повод за прославу, а не туговање, одлазак у другу разину и димензију постојања.
Људска заједница уређена је тако да одражава козмички ред – како на небу, тако и на земљи, како горе, тако доље. Мање одражава веће, свијет изнутра онај вањски. Структура атома структуру соларног сустава, а структура соларног сустава структуру атома. Мрежа неурона мрежу галаксија, а мрежа галаксија мрежу неурона. Човјек је у поретку свемира налазио своје мјесто као точка у којој се спајају микро и макро козмос. Винчанска парадигм је више од пуког теоретизирања, филозофије или чак религије, она је пут и ход. Увијек нова и актуална, врхунски код иницијације срца, буђења и очитовања јер не стоји у времену и простору него сама ствара вријеме и простор. Управо је винчанска мисао омогућила човјеку да се извуче из беспомоћности и постане активан судионик у у ткању нити стварности. За разлику од култура које су обожавале неразумљиве природне силе или деспотских царстава која су се клањала човјеку, Винча је вибрирала у савршеној равнотежи, зато је успоредно развијала и технологију и умјетност и духовност.
Ето, тако је изгледала Еуропа док су је насељавали њезини индијанци – Славени. Да, Славени. Управо су преци данашњих Славена, ти древни Винчанци у неолиту живјели чак и у западној Еуропи. То потврђују неовисно једна од других разне гране знаности, прије свега генетика, лингвистика, археологија и митологија. Прије неких 4500 година преци данашњих западњака провалили су са истока и у страшном геноциду готово избрисали те старосједиоце Еуропе. Дио их се спасио бјежећи на Британска оточја, други у врхове Динарског ланца, а трећи су побјегли према Русији и Азији, гдје су чували и са кољена на кољено преносили винчанску ватру. Нама је данас тешко повезати западну Еуропу и Славене, али треба се само подсјетити да су још у средњем вијеку Славени чинили већину становништва источне Њемачке.
Западна цивилизација кренула је другим правцем. Картезијанска методологија, знанствена материјалистичко-редукционистичка анализа и рационалистички емпиризам темељи су западне мисли. Не може се негирати да је такав приступ получио резултате у неким областима, као што се не може негирати да није способне ни за нови искорак ни за ријешење свих оних проблем које разарају западно друштво. Чак и они постулате који су се стољећима чинили неупитни, вријеме, простор, узорчно-посљедичне везе и индвидуланост у свјетлу данашњих знанствених спознаја су пољуљани. Вријеме и простор квантна физика и тероија релативности су окренули наглавце, психологија је срушила идеју да људска мотивација овиси само о узрочно-посљедичним везама. Модерна физика и молекуларна биологија увеле су на велика врата у знанствени дискурс појмове попут неодређености, непредвидљивости, насумичних елемента и спонтаних, неочекиваних мутација. Са откривањем колективне подсвијести и колективног несвејсног индивидуалност је постала упитна.
Релативизирањем узрочно-посљедичне везе релативизиран је и морал, а западњачки ум непособан да сагледа стварност као цијелину нашао се у брисаном простору, без својих темеља, без циља и смисла окренуо се голом егоизму и хедонизму које не само да појединца нису могли задовољити, него су га чинили још несретнијим и отуђенијим. Запад је тонуо у аутодеструктивност и суицидалност, истовремено ширећи насиље свуда по свијету. Друштво се никад неће одрећи аутомобиле, мобилних телефона, конфора и забаве, нити би то одрицање било у духу Винче. И као што је некад давно Винча помирила рационално и имагинарно, материјално и духовно, технологију и магију, ритуал и филозофију једино Винчански ум може превазићи све разлике и апсурде, не тако да их негира, него да их захвати у концентричним круговима и нађе њихово мјесто у широј слици.
Прича каже да је неки човјек у Аустралији годинама тражио злато у ријеци. Разочаран, изградио је кућа од ријечног блата и у њој умро у биједи. Када су га рођаци дошли покопати открили су да су зидови његове куће пуни злата. Умро је у сиромаштву, незнајући да је окружен златом. И насљедство Винче је злато, а ми га нисмо свијести. У западњачкој људождерској култури смрти , гдје сусјед сусједа не познаје, гдје се браћа не виде и не чују годинама Винча је данас потребнија него икад. У тим прадавним временима Винча је била нови почетак. У сувременом свијету, Винча би могла бити посљедња прилика, златна кућа човјечанства. Никола Тесла измислио је 21. стољеће у технолошком смислу. А само Винча може дати прави смисао и бити духовна парадигм новог доба. Пророк са Корчуле, Миле Дупор, говорио је да ће будућност припасти Славенима или је неће бити. Највећи амерички видовњак, спавајући пророк Едгар Kаyсе написао је: “Русија је нада човјечанства”. Уз све позитивне доприносе, ни знаност, ни New Age ни модерна филозофија запада нису доњеле ријешење, јер нису долазиле из славенског, Винчанског миљеа, него из западњачког. Данас, на почетку трећег тисућљећа човјечанство има прилику поновно избарати: западњачка култура смрти или Винчанска култура љубави. То су двије опције, нема трећег царства!
Текст Горана Шарића који је разбеснео Хрватску на годишњицу “Олује” погледајте ОВДЕ.
