Пише: Вилијам Енгдал
Када је преузео функцију, кинески председник Си Ђинпинг је почео да предлаже оно што је данас познато под називом Иницијатива појас и пут – свеобухватну мрежу нових инфраструктурних пројеката који би се протезали од Кине, дуж Азије и Евроазије, ка Блиском истоку и Европској унији. Си је представио иницијативу „Појас и пут“ (BRI) на састанку у Казахстану 2013. године. Потом је 2015, након нешто више од две године на функцији, одобрио свеобухватну државну индустријску стратегију „Made in China 2025“. Тако је „Кина 2025“ заменила ранији документ који је формулисан са Светском банком и Сједињеним Државама под будним оком Роберта Зелика (11. председник Светске банке – прим.прев.).
Међутим, сада се то мења. Слично начину на који је Јапан поступио након 1952, или Северна Кореја нешто касније следећи јапански пример, а још битније како је Немачка учинила након 1871, Кина пролази кроз оно што се описује као „подмлађивање кинеске производње“. Ово у преводу значи да уместо да буде радионица у којој се састављају компоненте иностраних дивова као што је Епл, Кина ће развити свој Епл, или свој BMW, или G5. Отпочели су нову фазу у развоју сопствене водеће светске индустрије. Како стратегија „Кина 2025“ налаже, државна индустрија и владине институције које је подржавају пролазе кроз „трансформацију са пароле ‘направљено у Кини’ ка формули ‘створено у Кини’, са синтагме ‘кинеска брзина’ ка синтагми ‘кинески квалитет’ и са ‘кинеских производа’ ка ‘кинеским брендовима’“.
Шири концепт за „Кину 2025“ је изведен из немачке стратегије „Индустрија 4.0“ коју неки називају четвртом индустријском револуцијом. Њена суштина је да користи кључне технолошке новитете попут вештачке интелигенције, интернета ствари (internet of things), машина које уче, клауд система, сајбер безбедности, прилагодљиве роботике и другог како би изазвала радикалне промене у пословним процесима или организацијама. Кина је сада такве концепте претворила у национални стратешки приоритет у будућем развоју своје економије. То није мала ствар. Управо зато Трампови саветници својим трговинским ратом циљају тачно оне слабе тачке и везе са западним технологијама, попут оних оличених у кинеским гигантима Хуавеј или ZTE, који и даље зависе од америчких чипова и других осетљивих технологија.
„Постиндустријска“ Америка
Почетком седамдесетих је у круговима великих америчких мултинационалних компанија постојала осмишљена стратегија преношења производње у иностранство у потрази за јефтином радном снагом и ниским трошковима. Амерички тинк-тенкови и часописи су хвалили бесмислену идеју да је Запад ушао у „постиндустријску“ еру – обећану нирвану у којој ће уместо „прљавих“ индустријских послова са челиком, аутомобилима и сличним, будућност бити у економији услуга. У реалности, дошло је до одлива америчке производне базе.
Нарочито током деведесетих, са кинеским преговорима за придружење западном индустријском „клубу“ кроз чланство у СТО, корпоративна Америка и њени банкари су почели да преплављују Кину – најмногољуднију земљу света са једном од најнижих надница. Више од три деценије америчке компаније од Џенерал електрика до Најка и Епла су згртале огромне профите засноване на кинеској производњи, што је чињеница која се и данас рутински игнорише у Вашингтону.
Кина је искористила тај инострани уплив новца да изгради највећег индустријског голијата на свету. Међутим, како и сами кажу, том голијату је ургентно потребна озбиљна трансформација уколико Кина намерава да постане „светски конкурент“, а не да остане пуки састављач шрафова за западне и јапанске мултинационалке. Како се наводи у званичном предговору стратегије „Кина 2025“, „кинеска произвдња се суочава са новим изазовима. Са све већим ограничењима ресурса и еколошких потенцијала, трошковима рада и производње који су у порасту и успоравањем раста инвестиција и извоза, модел ресурса и интензивног развоја заснован на расту више није одржив. Морамо моментално подесити структуру развоја и подићи његов квалитет. Производња је мотор који ће ставити у погон нову кинеску економију“. Како овај документ с правом истиче, „од почетка индустријске цивилизације средином 18. века, увек је изнова доказивано успонима и падовима светских сила да се без јаке производње не може имати национални просперитет“. Закључак који се из тога извлачи јесте да је „изградња међународно конкуретне производње једини начин да Кина увећа своју снагу, заштити своју државну безбедност и постане светска сила“.
Нацрт плана кинеског Државног савета исправно указује на огромну трансформацију светске производње након финансијске кризе из 2008. у којој гигантске западне корпорације револуционаризују производњу достигнућима као што су тродимензионална штампа, клауд рачунарство, big data, биоинжењеринг, нови материјали, интелигентна производња (попут биљака посађених у сајбер-физичке системе) итд. О томе се ради у „Кини 2025“, што званични документ укратко објашњава кроз циљ „заузимања надмоћне позиције у новом рељефу конкуренције“.
Документ је искрен поводом актуелних кинеских производних капацитета: „Кинеска производња је велика, али још увек није јака. Капацитет за независне иновације је слаб, а спољна зависност у областима кључних технологија и напредне опреме је висока. Системи предузетничке производне иновације тек треба да буду усавршени. Квалитет производа није висок, а Кина има свега неколико светски познатих брендова. Ресурсна и енергетска ефикасност остаје ниска, док је загађење драстично. Индустријска структура и индустријске услуге остају незреле“. Овако Пекинг описује свој тренутни изазов. Кинези неће остати квазиколонијална индустријско-састављачка платформа за стране компаније. Они сада граде своју верзију, направљену у Кини, како би се такмичили као индустријски конкурент светске класе. Управо то је укључило аларме за узбуну широм Запада.
Три корака
Кинези јасно предвиђају три корака: до 2025, до 2035. и до века од оснивања Народне Републике Кине 2049. године. До 2025. Кина планира да буде „велика производна сила“, што је десет година од покретања стратегије „Кина 2025“. То подразумева да ће Кина до тада консолидовати своју производну снагу, увећати производну дигитализацију, овладати суштинским технологијама и постати конкурентна у областима као што су брзе пруге или другим областима у којима је Кина већ светски лидер, уз паралелно унапређивање квалитета производње. Енергетска потрошња и нивои загађења ће достићи оне у развијеним индустријским земљама. Други корак предвиђа да ће кинеска производња до 2035. остварити „средњи ниво међу производним силама света“, уз веома унапређене способности иновација како би се правили кључни пробоји и “драстично увећала свеукупна конкурентност“. Потом, у трећем кораку, на стоту годишњицу 2049, Кина очекује да ће „постати лидер међу светским производним силама. Имаћемо способност да предводимо иновације и поседоваћемо компаративне предности у главним производним областима, а развијаћемо напредне технологије и индустријске системе“.
Они се не шале. Оно што 38 страна дуг нацрт представља јесте сложен систем агенција за подршку и инвестиционих ентитета који су посвећени претварању овог националног приоритета у реалност. Више од четири деценије кинеска елита је слала своје синове и ћерке у Америку и Европу како би учили науку и инжењерство на најбољим универзитетима. Сада се доктори наука информационих технологија, машиноградње и других научних области враћају у Кину где је обећање велике индустријске трансформације далеко веће од било чега што могу да нађу у САД и ЕУ.
Држава ствара систем за подршку како би реализвала „Кину 2025“. Он укључује подршку приоритетним истраживањима од стране министарства за државну науку и технологију. План је да се направе „иновационе коалиције“ између владе, производње, образовања, истраживања и операција. Штавише, Кинези праве Базе за индустријско-технолошка истраживања у којим врше основа истраживања и обуке у кључним областима попут „нове генерације информационих технологија, интелигентне производње, додатне производње, нових материјала и биомедицине“. До 2020. постојаће 15 таквих База за индустријско-технолошка истраживања, а до 2025 ће широм земље нићи њих 40. Ови центри имају задатак да развију кључне компоненте индустријске трансформације попут „најсавременијих дигитално контролисаних алатки и машина, индустријских робота и опреме за додатну производњу, које карактеришу дубина перцепције, интелигентно доношење одлука и аутоматизација“.
Како држани план саопштава, „до 2025. ће главне производне области постати потпуно дигитализоване. Оперативни трошкови пилот пројеката ће опасти за 50 одсто. Производни циклус ће се смањити за 50 одсто, а стопе фаличних производа ће такође опасти за 50 одсто“. Читава трансформација је везана за развој амбициозне кинеске иницијативе „Новог пута свиле“, односно „Појаса и пута“. Укратко, Кина је озбиљна када говори о намери трансформисања из састављача делова за западне компаније – које потом готове производе реизвозе у Северну Америку и Европу – у субјекта који извози сопствене производе, „направљене у Кини“.
Основа вашингтонске геополитике, како је јасно признао и покојни Збигњев Бжежински још пре две деценије када су САД биле суперсила без конкурената, јесте спречавање успона евроазијског економског изазивача. Он је написао да је „императив да се не појави ниједан евроазијски конкурент, способан да доминира Евроазијом и тако се супротставља Америци“. Како је изнео у својој књизи „Велика шаховска табла“ 1997. године, „сила која доминира Евроазијом ће контролисати два од три најразвијенија и економски најпродуктивнија региона света… Контрола над Евроазијом аутоматски подразумева субординацију Африке, сводећи Западну хемисферу и Океанију са Аустралијом на геополитичку периферију у односу на централни континент света. Око 75 одсто светске популације живи у Евроазији, а тамо је и највише физичког богатства света, како у контексту производње, тако и у погледу онога што се налази испод земље. Евроазија поседује око три четвртине светских енергената“.
Тренутна стратегија Вашингтона је да циља растућу сарадњу између Кине, Русије и Ирана – при чему је иронија што је та сарадња резултат невеште америчке геополитике у протеклој деценији – са посебним „пиком“ на велико индустријско „подмлађивање“ кинеске производње. Проблем је што је „Кина 2025“ сама срж кинеске стратегије будуће егзистенције. Пекинг је не види као опцију, него као план.
Шта НАТО спрема у северном Атлантику сазнајте ОВДЕ.
