Пише: Проф. др Милан Беслаћ
Тачно прије годину дана када је Дачићев став о историјском и етничком праву коментарисан као његов лични став од свих представника власти, данас актуелни председник Србије изјављује да је то увијек био његов став. Ако и јесте то био одувијек његов став, то не можемо знати, али знамо да га никада до сада није јавно изнио, ни у предизборним кампањама, а било их је безброј нити на конференцијама за штампу којих је хиперинфлција. Умјесто да је својим поданицима говорио о свом ставу о разграничењу о његовим предностима и недостацима, организован је тзв. унутрашњи дијалог који се завршио, а да ниста о њему не знамо. Јавност није обавјештена, осим једним дјелом кроз анализу Форума за етничке односе, о томе који су то доминантни ставови оних који су учествовали у унутрашњем дијалогу, скупштина као највише законодавно тијело није расправљало о ставовима из унутрашњег дијалога, нити је донијела никакву платформу о Косовско-Метохијском питању. Најављења платформа бившег предсједника Николића никада није угледала свјетлост дана. Али, вратимо се на разграничење. Данас, по мом скромном мишљену постоје само три начина разријешења Косовско-Метохијског чвора. Једно је оно што нуди Запад и других стотињак замаља које су признале независност тзв. Косова, али не и најмногољудније земље, које ће у веома кратком будућем временском периоду бити најбогатије и најутицајније, а то је пуна независност тзв Косова. Друга опција је ,,разграничење, а трећа је да остане тзв. замрзнути конфликт. Колико год се напрезао не могу да видим неку четврту варијанту. Независно тзв. Косово никако не могу да видим признато од стране Србије, без обзира што постоје снаге које би то радо урадиле и у владајућој већини и у опозицији.
Трећа варијанта тзв. замрзнути конфликт је могућ, као што је прије неки дан рекао амбасадор Кине, да је Кина Хонг Конг вратила у своје окриље након 100 година и то једна велика Кина. Услов за повратак Хонг Конга под окриље Кине је тај што се нико од Кинеза, а ни једна владајућа структура у 100 година није одрекла те територије. Дакле, ако хоћемо бити стрпљиви и причекати, али сигурно не 100 година, јер се данас процеси одвијају много брже него прије 100 година, онда таква опција има смисла. Сигурно је да не можемо ниста изгубити, а мозда можемо много тога добити. Изјаве представника владајуће гарнитуре да ћемо без рјешења Косовског чвора нестати, осиромашити, изгубити велики број становништва, немају никакво упориште ни у каквим на научној основи заснованим анализама нити у реалности. То је једноставно притисак на будуће гласаче да гласају онако како замисли владајућа гарнитура. Истицање да без пуноправног чланаста у ЕУ немамо никакакве шансе за даљи развој такође је бесмисленост. Ако данас када нисмо чланови ЕУ, не са ЕУ, већ са земљама ЕУ, остварујемо промет од 55-60 % зашто то не би и даље наставили сарадњу путем билетералних споразума. Нико у последњих 20 кодина није направио анализу и процену колики ће промет Србије бити након пуноправног чланаства у ЕУ са земљама ЕУ рачунајући колики че бити увоз, а колики извоз, односно спољнотрговински салдо, а није направљена ни рачуница колико кошта улазак у ЕУ, не рачунајући да је Косово и Метохија један од тих услова (поглавље 35).
За овај текст кључна је друга варијанта, а то је разграничење по етничком и историјском праву. Нико не може да спори да су на Косову и Метохији и у дубокој прошлости живели, а данас у већини живе Албанци. Нико не може да спори да су се кроз вјекове уназад границе мењале. Нико не може да спори да је Албанија као држава настала 1912. године. Нико не може да спори да је данас европска и америчка политика наклоњена Албанцима, а не Србима, без обзира што је Србија у претходним ратовима била на страни победница и на страни антифашизма и без обзира што председик Србије свакодневно истиче како су му пријатељу и Немачка, и Француска и В. Британија, Аустрија итд. Сви ти ,,пријатељи,, су наклоњени Албанцима а не Србији и српским интересима. Ако је то тако , а то нико не може да оспори, како је онда могуће разграничење по етничком и историјском праву а да српски интересу буду заступљени. Рекох, границе су се и раније мењале, а сасвим сигурно мењаће се и у будућности (Западни свијет је већ промијенио границе Србије). Међутим, путем разграничења постоји могућност да се ријеши Албанско и Српско питање, а уз ова два питања, питања Хрвата, које се чини да је ријешено али није, Црногораца, Македонаца и Бошњака. Само рјешавање свих ових питања истовремено бар за један вијек ријешиће се питање конфликата балканских народа . Да би се ово постигло, прво је потребна воља свих ових народа и воља највећих сила: САД, Русије, Кине, Немачке, В. Британије. Нови ,,Берлински конгрес,, може ријешити питања разграничења и питање конфликата. Да ли то желе велике силе или им је интересантнији трајни конфликт ниског интензитета то је већ друга прича.
Остале текстове из рубрике Став читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
