И то без икаквих писаних трагова о томе. Како је недавно, током боравка у САД, пренео Ивица Дачић, америчка администрација је спремна да саслуша „и другачија решења за Косово”, што би требало да значи да нису више тврдог става о независности Косова у оквирима које сада има.
Српски министар спољних послова је, подсетимо, пренео да је саветник за националну безбедност Џон Болтон поручио да су они „спремни да саслушају креативна решења могућих проблема укључујући и Косово”. И док се очекују која би, евентуално, нова „креативна” решења била прихватљива за све стране, „креативност” су показивали и најближи сарадници Јосипа Броза.
Исцртавајући унутрашње границе у држави, како се испоставило, чинили су то углавном на уштрб Србије. Тако су поједини градови и општине, који су деценијама па и стотинама година били у саставу Србије и са већинским српским становништвом, преко ноћи „пребацивани” што на Косово, што у Хрватску и Македонију.
Дакле, на основу практично једне усмене наредбе тадашња Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) је 1959. добиле данашње обрисе, односно административне линије. До пре 59 година, срезови Лепосавић и Лешак, са већинским српским становништвом су из рашке области такорећи преко ноћи завршили на Косову, припојени Косовској Митровици. Историчари никада нису пронашли документа на основу којих је 197 квадратних километара територије Рашке припојено Косову.
Косово се, објашњава директор Института за савремену историју Момчило Павловић, протезало до Косовске Митровице. И онда се 1953. године прави уставна реформа, а 1955. уводи комунални систем и врши велика ревизија административног уређења СФРЈ у којој се преполовљава број срезова. „У том процесу који траје од 1956. до 1960. укидају се срезови и спајају и јачају општине и у том процесу се ојачава и митровички срез на Косову. О свему томе импровизоване одлуке су доносили партијски форуми. Одлука на папиру не постоји него имамо само уцртану мапу среза”, објашњава Павловић и додаје да је после рата тенденција била да се сви народи ослободе наводног великосрпског угњетавања и национализма.
Према његовим речима, комунисти су Косову дали територијалност, односно посебност заокруживши га као посебну област у оквиру Србије. Ова прекрајања се најчешће везују за име Петра Стамболића и Слободана Пенезића Крцуна. Међутим, како каже Павловић, честа тумачења да је Стамболић припојио Лепосавић и Лешак Митровици, како би био изабран за делегата у Савезној скупштини су само конструкција јер се у то време није могло говорити о демократским изборима.
Како је у својој докторској дисертацији посвећеној југословенској државној политици на КиМ од 1958. до 1974. написао Миомир Гаталовић, била је то политика излажења у сусрет захтевима и потребама становништва албанске националности на Косову и Метохији, које је чинило више од две трећине укупног становништва како би се пацификовале њихове иредентистичке тежње усмерене на припајање КиМ Албанији.
„То је посебно било уочљиво од Брионског пленума 1966. године, када је покрајина поступно кроз уставну реформу стекла већу самосталност унутар југословенске федерације. Наведени процес чињен је на штету неалбанских народа на Косову и Метохији, који су на различите начине били свесно дискриминисани од стране државних органа и приморавани на исељавање, а што је оставило последице трајног карактера у међунационалним односима”, навео је Гаталовић.
Уз све то, требало би подсетити и да је одлуком од 6. марта 1945. протераним Србима и Црногорцима забрањен повратак на територију Косова. У априлу 1963. године, аутономна косовско-метохијска област је уздигнута на ниво покрајине, а од 1968. име је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице у СФРЈ који је изгубила после доношења Устава 1990. године.
„Границе између Србије и Косова државним су учинили Америка, односно НАТО. Међутим, ни у најкреативнијем тумачењу то се не могу сматрати државним границама јер се државне границе утврђују на сасвим други начин. После одређених догађаја, на великој међународној конференцији формирају се мешовите комисије за демаркацију, односно за разграничење које излазе на терен и повлаче ту границу, од коте до коте, од брда до брда. Србија је то са Албанијом радила неколико година”, објашњава Павловић и додаје да може да буде ревизије само међународно признатих граница, док је такозвана граница између Србије и Косова створена у нерегуларним околностима.
На питање да ли би се положај Србије у вези са Косовом могао поредити са ситуацијом у којој се Русија нашла у вези са Кримом, као што то тврде неки историчари, наш саговорник каже да историјске околности нису исте јер је Русија једним актом поклонила Крим Украјини док је Србија повратила Косово. Међутим, како истиче, политичка поређења би могла да се праве.
Прочитајте ОВДЕ ко отвара Пандорину кутију када је реч о Косову.
Извор: Политика
