Пише: Чедомир Антић
За ту прилику приређене су манифестације које нису пратиле устоличења његових претходника. Вучић као да је о сентенарији српске средњовековне краљевине, усправан над Уставом и Мирослављевим јеванђељем, покушавао да се поистовети са најважнијим личностима наше историје.
Тога дана он се заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“. У говору након полагања заклетве председник је, насупрот томе, изнео свој програм и жељу „да се Србија мане митова и окрене се раду и себи“. О каквим се митовима ради осетили смо током годину дана нечувене кампање у прилог поделе Косова и Метохије и трајног затварања овог великог и важног питања.
Председник је дакле, истог дана када је положио заклетву, започео кампању како би је са што мање штете по себе и своју странку прекршио. Сећам се како је пре дванаест година у емисији Проблем, која је емитована на Студију Б, тадашњи генерални секретар Шешељеве странке Александар Вучић реаговао на идеју о историјском споразуму Србије и Албанаца, етничком разграничењу, аутономији за изоловане енклаве и екстериторијалности за пет светиња – у замену за признање независности остатка Косова.
Читава емисија данас је доступна на интеренту, а издвојен је и део дијалога о овој теми. Данашњи председник је непрекидно питао: „Добро, а ако вам не дају поделу, ви ћете наравно признати независност !?“ Тако се у то време иначе бечио и проналазио издајника у свакоме ко није био радикал. Наравно, предлагао је проглашење окупације Косова без прекида односа са окупаторима и организовања покрета отпора.
Не смета што је председник Вучић променио мишљење. Многи су велики политичари то чинили. Гнушам се што је он у ствари остао исти. И даље води политику чији су приоритети лична и страначка корист. Да је озбиљан он би водио политику какву је водио Израел под владама Јицака Рабина и Аријела Шарона. Политику коју су наши краљеви и владе прихватили у време ратова из 1912. и 1914. године.
Како неко тако интелигентан и искусан може и да помисли да ће представа коју води у Србији – где час каже да жели разграничење, час поделу, час говори да смо све изгубили, час да неће признати независност КиМ, али позива грађане да одбаце митове и помире се са стварношћу – на било који начин утицати на велике силе које су Албанцима омогућиле досадашње успехе?
Постоји само један начин да постигне оно што данас тврди да је његова најважнија тежња. Попуштање свакако неће добити од средњерангираних дипломата и безутицајних европских функционера који сада посредују на преговорима. Посебно неће бити напретка на основу досадашње вике и кукњаве. Једини пут је да постигне широки споразум у скупштини и јавности око онога за шта се залаже и да онда са позиција владе која представља 90% парламентарних странака заустави преговоре.
Понуди Албанцима и њиховим заштитницима две опције: суштинску аутономију у Србији, изводљиву и функционалну, иза које би стала српска држава; или историјски споразум и поделу. Ако не желе нешто од та два, треба прекинути преговоре и отказати све споразуме од почетка преговора у Бриселу 2011. Тек тада би се у преговоре укључили важнији фактори из САД, Британије и Немачке. Тек тада би било могуће добити компромис.
Видљиво је међутим да председникове најаве око поделе у свету нико не узима озбиљно. Како су само прошли Ђинђић и Тадић када су нешто тако само и наговестили? Ово је зато унутрашња представа која за циљ има припрему јавности за практично безусловну предају Косова. Зар није то, уосталом, била алтернатива садашњем стању која је још 2006. била у свести Александра Вучића?
Истински циљ је већ постигнут. Опозиција је слуђена. Део као централни сегмент политике узима очување садашњег, иначе тешког и дугорочно неиздрживог стања на Косову. Ове странке, од којих многе деценијама нису биле спремне да се баве Косовом или су биле врло попустљиве, сада су радикалније од Шешељеваца.
Други, мањи део, брине о Албанцима у Београду и Новом Саду. Како њих „поделити“ ако се разграничимо? За Србе протеране из Призрена и Пећи их разумљиво никада није било брига (о томе треба да брину „другови поштени Албанци“).
Двојица од тројице Вучићевих саговорника из емисије снимљене 2006. до данас су постали његови сарадници, а Мирослављево јеванђеље коришћено на заклетви било је обична фототипија.
Прочитајте ОВДЕ писмо Србина са Косова упућено Вучићу.
Извор: Напредни клуб
