Пише: Вилијам Енгдал
Можда су руско-амерички односи имали шансу у доба Обамине владавине када је државна секретарка Хилари Клинтон предложила свој смешни „ресет“ у марту 2009. године током Медведевљевог председниковања, након што је Путин прешао на место премијера. Да је Вашингтон био пажљивији и понудио озбиљније алтернативе, вероватно би данас остварио геополитичку изолацију свог другог евроазијског проблема – Народне Републике Кине. Вес Мичел, амерички асистент државног секретара за Европу и Евроазију, скоро је сведочио пред Сенатом где је отворено разоткрио праве разлоге за америчко-британске санкције према Русији. Оне нису узроковане лажним оптужбама у мешање у америчке изборе, нити имају ишта са лоше осмишљеним тровањем руског брачног пара Скрипаљ. Разлози су много дубљи и воде нас у период пре Првог светског рата, пре више од једног века.
Током сведочења пред Комитетом за спољне послове америчког Сената 21. августа, Вес Мичел, који је наследио Викторију Нуланд, дао је веома искрену изјаву у вези праве америчке геостратегије према Русији. Та изјава је раскринкала америчку геополитику више него што би Стејт Департмент желео, па су је зато убрзо уклонили са свог сајта.
У својим уводним речима пред члановима комитета Мичел је казао:
„Почетна тачка стратегије националне безбедности јесте спознаја да је Америка ушла у период супарништва са великим силама и да претходна америчка политика није у довољној мери схватила обим ових новонасталих трендова, нити је на прави начин припремила нашу нацију да им се успешно супротстави.“
Затим се надовезао следећим признањем:
„Насупрот оптимистичким претпоставкама бивших администрација, Русија и Кина су озбиљни такмаци који граде мартеријална и идеолошка средства како би угрозили амерички примат и вођство у 21.веку. Зато је један од главних интереса америчке националне безбедности спречавање непријатељских сила да загосподаре евроазијском копненом масом. Главни циљ спољне политике јесте припремање наше нације да се супротстави овим изазовима тако што ће систематски јачати, војне, економске и политичке темеље америчке моћи.“
У потоњој, цензурисаној верзији Стејт департмента уклоњене су реченице: „Зато је један од главних интереса америчке националне безбедности спречавање непријатељских сила да загосподаре евроазијском копненом масом,“ и: „Главни циљ спољне политике јесте припремање наше нације да се супротстави овим изазовима тако што ће систематски јачати, војне, економске и политичке темеље америчке моћи“. Пошто је то било званично сведочење пред Сенатом, оригинални текст је стајао до 7. септембра. Тако је Стејт департмент ухваћен у грубој грешци.
Ако застанемо за тренутак како би размислили о речима Веса Мичела, оне су осионе и потпуно незаконите у смислу Повеље Уједињених нација, иако нам се чини да је данас Вашингтон у потпуности заборавио на овај важан документ. Мичел каже да је приоритет америчке националне безбедности „…спречавање непријатељских сила да загосподаре евроазијском копненом масом“. Он јасно мисли на силе које гаје непријатељски став према напорима Вашингтона и НАТО пакта да доминирају Евроазијом након распада Совјетског Савеза који се одиграо пре четврт века.
Али сачекајмо за тренутак. Мичел наводи две главне силе које заједно, како каже, представљају тренутног непријатеља америчке глобалне доминације. Он отворено каже: „Русија и Кина су озбиљни такмаци који граде мартеријална и идеолошка средства како би угрозили амерички примат и вођство.“ Међутим, америчка контрола Евроазије онда значи америчку контролу и окруживање Русије и Кине. Евроазија је њихов копнени простор. Изјава Веса Мичела у Сенату представља неку врсту искарикиране Монроове доктрине из 19.века: Евроазија је наша интересна зона, а „непријатељске силе“, попут Кине и Русије, које покушавају да контролишу своју суверену територију, постају дефакто „непријатељи“.
Затим формулација да „граде материјална и идеолошка средства…“ Шта би ово требало да значи као оправдање за амерички одговор војним средствима? Обе нације моћно напредују упркос сталним економским санкцијама Запада како би изградиле своју економску инфраструктуру која би била независна од НАТО контроле. То је разумљиво. Међутим Мичелу то служи као оправдање за амерички позив на рат.
Да бисмо схватили какву је стратешку грешку начинио помоћник државног секретара за Европу и евроазијске послове неопрезно изговоривши ту реченицу и зашто је Стејт департмент пожурио да обрише његове изјаве, корисно је вратити се основама англо-америчке геополитичке доктрине. Овде је неопходна расправа о светоназорима оца геополитике, британског географа Сер Халфорда Макиндера. У свом говору пред Краљевским географским друштвом 1904.године, Макиндер, који је спадао међу чврсте присталице империје, представио је један од најутицајнијих докумената међународне политике у задњих двеста година, од битке код Ватерлоа. Његов кратак говор насловљен је „Географски ослонац историје.“
Мекиндер је поделио свет на две примарне географске силе: морску против копнене моћи. На доминантној страни је оно што је назвао „прстеном база“ који повезује морске силе Британије, САД, Канаде, Јужне Африке, Аустралије и Јапана у доминацији светским морима и трговинским токовима. Овај прстен доминантних поморских сила био је неприступачан било каквој претњи копнених сила Евроазије, како је назвао овај огромни континент. Макиндер је даље нагласио да уколико би руска империја била способна да се прошири преко копна Евроазије те овлада великим природним ресурсима и изгради своју флоту, „онда би јој и владање читавим светом било надомак руке“.“То се може десити ако би Немачка склопила савез са Русијом,“додао је он.
Свет је искусио два светска рата након Макиндеровог пророчког говора 1904. године чији је главни циљ био сламање немачке нације и њене геополитичке претње по англо-америчку светску доминацију, као и спречавање мирног настанка немачко-руске Евроазије, која би постала „светска империја“, како су је означили Макиндер и британски геостратези.
Два светска рата осујетила су „покривање читаве Евроазије пругама“. Све до 2013. године када је Кина прва предложила да се читава Евроазија покрије мрежом брзих пруга и другом инфраструктуром, укључујући енергетске цевоводе и луке, а Русија пристала да се придружи тој иницијативи.
Амерички државни удар у Украјини фебруара 2014. године био је јасно усмерен на подметање крвавог и дубоког клина између Русије и Немачке. У то доба, Украјина је била главни гасовод који је немачку индустрију снабдевао руским гасом. Немачки извоз свега – од машинских алата и аутомобила до брзих локомотива – у Русију, чија економија се брзо опорављала, померио је геополитички однос снага у корист новонастајуће немачко-руске Евроазије, а на штету САД.
Оснивач Стратфора и Макиндеров следбеник, Џорџ Фридман, дао је у јануару 2015. године интервју након што је назвао амерички државни удар у Украјини „најочигледнијим превратом у историји“, рекавши: „… из америчке перспективе најопаснији потенцијални савез био би савез Русије и Немачке. То би био савез немачке технологије и капитала са руским природним и људским ресурсима.“
У овом тренутку Вашингтон постаје нестрпљив у покушају да врати стање на тачку пре неспретног државног удара у Украјини 2014. године.Тај удар је присилио Русију да озбиљније схвати стратешке савезе у Евроазији и убрза текућу сарадњу са Кином, као и повезивање са другим евроазијским суседима у Шангајској организацији за сарадњу.
Претходница Веса Мичела, Викторија Нуланд, са њеним надменим ставом који је примећен у Евроазији, рекла је америчком амбасадору у Кијеву:“ Јебеш ЕУ.“ Нуландова је одала Вашингтон. Ту није реч о принципијелном дипломатском партнерству. Све се врти око империјалне моћи.
Мичелово признање да је „спречавање непријатељских сила да загосподаре Евроазијом“ заправо америчка стратегија јасно објашњава Русији и Кини, ако су икада имале недоумица, да се води беспоштедни рат око тога ко ће контролисати Евроазију-њени народи, окупљени око Кине и Русије, или империјална англо-америчка осовина која стоји иза два светска рата вођена у претходном веку.
Због лошег управљала „ресетовањем“ односа са Русијом, чији је циљ био да Москву увуче у канџе НАТО пакта, САД су данас принуђене да покрену рат на два фронта – против Кине и Русије. А за тај рат нису спремне.
Путин шаље гомилу иљушина у Сирију. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Нови Стандард
