Пише: Антоније Ђурић, беседа на испраћају моштију Владике Николаја из Либертивила у отаџбину 27. априла 1991
Видим: опремили Те на пут, путниче и путовођо рода свог. Знам: пратиће Те, тихо и побожно, твоји честити, усправни и достојанствени Срби. Носиће Те тамо где је остало Твоје срце, јер је овде, у Либертивилу, у Америци, далеко од отаџбине, било само Твоје трошно тело, а душа Твоја, зањихана и однегована у колевцу Православља, рођењем и заветом предана Господу Богу,
Знам, Владико, да си трновим путем био овенчан. И знам колико су те пута оклеветали, колико су ти пута судили. Судили су Ти непријатељи родаТвог, али о Боже, греха ли големог, судили су Ти и Твоји Срби. Судили Теби, слободару, највернијем чувару Светосавља и непокорном бранитељу Српства. Судили Теби, Владико, који си, уз Светога Саву, со и хлеб најдубље српске духовности и најчистије српске етике и стожер родољубља и части измиритељ често завађене браће.
Али, знао си боље од нас да неправда није вечна, знао си да је вечна само Истина. Био си понижен пред људима, а узвишен пред Богом. Био си сломљен болом за поробљеном отаџбином која ће из предворја нацистичког пакла ући у комунистички пакао. Заметени су сви путеви према слободи, правди, истини. Пресечен је наш духовни и национални корен, затровани готово сви извори наше историјске свети. Дубљи пад није се могао замислити.
Зауздавали су истину о теби, Владико, и оног часа кад је престало да куца твоје срце – једва да се покоје црквено и манастирско звоно огласило, али и оно потајно, пригушено и јецало да не би допрло до силника који су Тебе и род Твоје притискивали злом. Само су срчани и мудри монаси из Враћевшнице, подно гороломног Рудника, кришом, добрим људима захваљујући, послали преко сињег мора прегршт освећене земље из Твоје Жиче, уверени да у туђини неће бити Твоја вечна кућа.
И, ево дође и тај дуго жељени дан. Дан који се памти, дан који се воли, као што се отаџбина воли. Дан натопљен сузом радосницом, испуњен молитвом и благодарношћу Господу Богу.
Дан у ком се у отаџбину врaћаш, Владико. А отаџбина – то није комадземље убоге и голе, то су наше житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради који су дедови наши засадили а руке потомака неговале. Отаџбина – то су наше луке и забрани, обале наших река, то су свежа јутра и благи заласци сунца, у чије се часове чује песма тежачка. У речи отаџбина – саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге. Отаџбина Србинова – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка – удовица, стара бака – чуварица огњишта српског сваке вечери сузама натопљеног, празници наши, наше клетве и молитве, наш копоран и опанак, наша нада и вера да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.
И, ево, Владико свети, дошао крај сили! Враћаш се у отаџбину. Цела ће Србија, она непокорна, сутра бити на коленима пред Тобом. Биће и они који су до јуче газили наш национални барјак и барјактаре. Биће на коленима и они који се данас на Бога позивају – дојучерашњи безбожници, они који су убили Бога у себи, а потом маљевима настојали да убију Бога и у својим противницима. Свест данас призивају они који су Ти народ распамећили. На братољубље се данас позивају они који су се давно разбратили и браћу своју издали. На милосрђе се данас позивају они који су најнемилосрднији и према својим најближим – убијајући их у име најмрачније идеологије и отварајући им врата пакла у Брозовим казаматима. Опрости им, Владико и моли се
Богу за њихово прогледавање и спас њихових душа.
Збогом, Владико! Нека Господ Бог учини да иза Тебе у отаџбину крену Срби расути широм света, нека се врате у слободу на своја стара огњишта. Нека се врате мртви и живи наши Карађорђевићи, нека се врате јунаци слободних српских планина, они одважни чувари српског племена, српског огњишта, српске вере. Нека се у слободну отаџбину – а она ће то ускоро бити – врате сви они који су преживели нацистички, усташки и комунистички пакао.
Моли се Богу, Владико, да тако и буде. И нека Господ Бог услиши све наше молитве.
Текст Антонија Ђурића “Дали смо умље за безумље” прочитајте ОВДЕ.
Извор: Глас Цера
