Последњих столећа се против Срба спроводио злочин геноцида од стране Турске, западноевропских држава и Ватикана, а врхунац тога је обавила Независна Држава Хрватска, од 1941. до 1945, кад је усмртила око 1.500.000 Срба (милион и по) и десетине хиљада Јевреја и Рома.
Запрепашћује чињеница да се ти подаци крију, чиме се ускраћује знање о томе младим покољењима у Републици Србији, јер се у њиховим школским уџбеницима не представља тај хрватски злочин геноцида у размерама у којима је почињен. На несрећу наше државе, 4. септембра ове године је објављен податак у дневном листу “Информер”, да су српски историчари: Драгомир Бонџић и Коста Николић уписали (пре четири године) у уџбенику за осми разред основне школе само 15 реченица о највећем логору смрти “Јасеновцу”, у Другом светском рату, у месту Јасеновац, у Славонији.
И ту су, произвољно, унели да је број убијених (према два извора): 50.000, или нешто преко 100.000. Ово је срамота за државне и научне установе Републике Србије, јер је проф. др Србољуб Живановић, настањен у Лондону, био члан комисије која је откопавала масовне гробнице око Јасеновца и кад су дошли до бројке од 400.000 убијених, председник Југославије, Јосип Броз Тито, је забранио даље истраживање. Проф. др Живановић је записао у својим књигама, да је то била тек половина откопаних гробова, а да се масовне гробнице истог логора налазе и у Босни, недалеко од Бањалуке, где је, такође, забрањено истраживање.
Ово нису једине жртве Независне Државе Хрватске, јер су Срби, Роми и Јевреји убијани и у бројним другим логорима смрти, а сваки држављанин Хрватске је, такође, могао убити припадника српског, јеврејског и ромског народа и преузети његову целокупну имовину, јер је то било предвиђено хрватским законом, који је изгласан у парламенту Независне Државе Хрватске – 1941. године. Ватикан је подржавао ово истребљење три народа, јер је у хрватској фашистичкој војсци учествовало око 1.400 католичких свештеника и часних сестара, а 1941. године је велики број католичких свештеника командовао хрватским војним усташким јединицама. Овакво учешће католичких свештеника у злочинима, подржавао је и надбискуп Алојзије Степинац. У Аустралији живи човек, који је као дете преживео у логору смрти Јасеновац, и он је записао своје сећање, да је и Алојзије Степинац стизао у “Јасеновац” и, из задовољства, клао Србе, Роме и Јевреје.
Хрвати су једини у Другом светском рату имали и логоре смрти за децу – у делу логора “Јасеновац” и у месту Јастребарско, недалеко од Загреба. Десетине хиљада Срба је убијено у логору код Госпића и на отоку Рабу, као и хиљаде цивила, целих породица, на планини Козари у Босни. Хрватски логор смрти је био и на Сајмишту на Новом Београду, јер су Хрвати, уз помоћ Немаца, окупирали Срем – до ушћа Саве у Дунав. Сачуване су многе фотографије српске, јеврејске и ромске деце до десет година, која су усмрћивана гладовањем – на тим сликама су живи костури. Један од најгрознијих хрватских злочина је обављен 1941. године у православној цркви у Глини, на Кордуну. Више од хиљаду Срба су ту угнали хрватски војници и онда запалили цркву и пуцали по цивилима. Само је један Србин остао жив и о томе оставио сведочанство, којег, нажалост, нема у школским уџбеницима Републике Србије.
Да неко не би помислио да Академија РАС увеличава хрватске злочине, ево података од немачких историчара о томе – истоветни су овима које смо навели. Немачки писци: Eckart Conze, Nobert Frei, Peter Hazes, Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879). Четири часна немачка писца су, у овој књизи, дословно приказала немачке и хрватске злочине геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима у Другом светском рату. У њој је и оцена (рецензија) Николе Н. Живковића, Србина из Жумберка, у Хрватској. Рецензија је објављена и на српском језику – у часопису Годишњак за истраживање геноцида; Музеј жртава геноцида (Београд) и Спомен музеј “21. октобар” (Крагујевац); Београд-Крагујевц 2015, стр 193-205. Скраћења и опрема текста Нови Стандард.
Занимљиво је објашњење немачких писаца, да су хрватски злочини геноцида над ова три народа у Другом светском рату била творба државних органа – одлука о томе је донесена у хрватском парламенту и хрватској влади, а све је било регулисано уставним и законодавним одредбама. Писци наводе, да такве одлуке о злочинима над Јеврејима, Ромима и Србима нису доносили органи Србије према другим несрпским народима, јер је њен наводни председник, Милан Недић, био само немачки вазал на једном делу Србије. Други делови Србије су били под окупацијом Хрватске, Мађарске, Бугарске и Албаније. Све одлуке о биолошком уништавању Јевреја, Рома и Срба (Краљево, Крагујевац…) доносили су немачки органи, уз пуно ангажовање немачких дипломата. На основу тих одлука, подигнути су у Србији и концентрациони логори смрти.
Што се тиче таквог логора на Сајмишту, у Београду, писци подвлаче, да је био под управом Независне Државе Хрватске, која је окупирла 1941. српски Срем и делове српске Рашке (Санџака). У књизи су убележене и изричите одлуке Адолфа Хитлера, да према Србима не сме бити милости, “јер је Србин добар само кад је мртав“. Немачки дипломата Бенцлер је тражио потпуно истребљење Јевреја у Србији. Молба му је убрзо услишена: 16. октобра 1941. Берлин је послао три своја човека: Зура, Сушка и Радемахера. Радемахер је као циљ путовања навео „ликвидацију Јевреја у Београду“. У његовом извештају од 25. октобра 1941. каже се следеће: „Јевреји, мушкарци, пострељани су до конца ове недеље. Овим је јеврејски проблем решен.“ А 23. маја 1942. Радемахер је описао јеврејско питање као нешто што више није акутно“.
Управо овај део извештаја изазвао је највиши степен запрепашћења и медијске пажње у Немачкој – када је књига објављена пре нешто више од четири године. Наиме, да је немачки дипломата у јесен 1941. тражио да му се плате путни трошкови премда му је циљ био “ликвидација Јевреја у Београду”. Штампа је то одмах превела на јасан и разумљив немачки језик: “Немачко министарство иностраних послова је убијање људи убрајало и рачунало као службени пут”.
У књизи су наведени и покушаји Италијана, да заштите Србе од хрватског истребљења и да део Јевреја пребаце у Италију, јер су Хрвати планирали истребити све Србе, Јевреје и Роме, а Немци све Јевреје и Роме. Масовно хрватско убијање Срба, Рома и Јевреја у концентрационим логорима у Јасеновцу, Госпићу, на Сајмишту у Београду и у свим насељима је верно описано у овој књизи немачких писаца, што је од великог историјског значаја, јер су писци држављани Немачке и припадници немачког народа, а имали су на располагању податке који нису били коришћени.
Ја сам још 2015. године, поднео иницијативе и Александру Вучићу и Ивици Дачићу за постављањем спомен обележја јасеновачким жртвама код Небојшине куле.
По сведочењу моје баке, скојевци и други активисти су ту у масовној гробници сво време окупације закопавали лешеве који су плутали Савом. Некад су се заглављивали код железничког моста, па их је немачка команда минама дробила, а те делове тела су грађани скупљали и закопавали у исту гробницу. Смрад се ширио од Теразија до Сењака, али није то једино што се у Београду знало о Јасеновцу. Немачко следовање је садржало и сапун произведен у НДХ, који је немачка команда обуставила када је добила податке да су ти сапуни прављени у Јасеновцу од лешева покланих Срба, Јевреја и Рома.
Овим сведочењем, обогатио сам ту иницијативу наведеним државним функционерима, а годину дана касније, замолио Патријарха Иринеја да се тамо подигне и спомен капела Јасеновачким мученицима. Предложио сам да се у наредних годину дана све капеле и црквени објекти који се дижу или отварају посвете Светим Јасеновачким мученицима. Ни на једну од наведених иницијатива никад нисам добио потврдан одговор иако сам предлагао да ми украду идеје, поклоне их својим политичким или црквеним миљеницима које желе да изгурају на неке функције – само да се посао заврши.
Поштовани пријатељи којима Академија доставља ове податке, молимо Вас да ово доставите политичарима, странкама, државним установама, академијама, новинарима, писцима… и у Србији и у иносранству.
С поштовањем,
Академик, проф. др Алек Рачић
Леонид Савин поручује: Србија је добродошла у Евроазијску унију. Више о томе прочитајте ОВДЕ.
Извор: srbin.info
