Наиме, дечакова мајка Милена преминула је ратне 1992, па је Споменко остао да живи са бабом у селу Јовићи. Њихово село било је на линији фронта, па је тако дечакова бака погинула приликом гранатирања села од стране тзв. Армије БиХ.
Препуштен сам себи, Споменко се пријављује у Војску Републике Српске (ВРС). Прво је радио као курир, да би потом био пребачен да развози храну војницима на првој линији фронта. Касније је извлачио рањенике.
Једном приликом је, обављајући војничке задатке, упао у минско поље. Коњи су страдали, а Споменко је био повређен. Након тога је још једном био рањаван.
Иако су дечака многи наговари да се повуче са фронта, па чак је и добио понуду једног Србина из Париза да живи код њега, Споменко је одбијао да скине униформу ВРС.
У једном разговору с новинарима он је упутио поруку својим саборцима "да се држе храбро, да не беже од линије и да се боре како треба". Ове речи постале су симбол храбрости, патриотизма и доследности.
Био је омиљен међу саборцима, сви су га волели и дивили му се.
"Извлачио је мртве и рањене борце са прве борбене линије по киши граната и метака. На Улишњаку, где нико није смео ићи да спасава рањенике, тај дечак је са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца", сећа се његов саборац Стјепан.
Споменка је у марту 1993. на Озрену затекла офанзива Армије БиХ. Тукли су гранатама по српским положајима, при чему је дечак тешко повређен. Преминуо је 20. марта 1993. године у родном селу Јовићи. Сахрањен је са осталим саборцима на гробљу у Горњем Улишњаку.
Након рата, оба села су припала Федерацији БиХ, а његови саборци и поштоваоци Споменковог лика и дела траже да дечакови посмртни остаци буду премештени на територију Републике Српске, за коју је и положио свој млади живот.
Скот, Соња Бисерко, Јелена Милић и Наташа Кандић остају без долара. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Ало
