Возачица аутобуса у америчком граду Милвокију, Ирена Ивић-Дробњак, нагло зауставља аутобус. 

Напољу је јак минус, календар каже да је 22. децембар, на шта сат додаје да је рано ујутру. 

На тротоару са леве стране угледала је босоного и једва обучено дете, које као да је недавно научило да хода. 

Ирена излеће из аутобуса и узима дете у наручје, а једна путница јој доноси јакну у коју га умотавају. 

Када су ватрогасци и полиција стигли, ушушкано дете је већ увелико сањало неке лепше снове. 

Ирена Ивић, родом из Прокупља, овог петка постала је медијска звезда са обе стране Атлантика. 

Њен херојски чин пренели су највећи светски медији, хит је на друштвеним мрежама, а више не зна шта ће од позива бројних новинара, од РТС-а до ЦНН-а. 

"О, боже, али зашто тако Слободане? Ја сам само одрадила свој посао", каже Ирена у интервјуу за БИБиСи. 

"Људима је то велика ствар, али наравно да никога ко не може да се брине о себи не бих оставила на улици".

Шта се десило?

"Дете је брзо заспало, а ја сам се толико збунила да се нисам сетила да узмем јакну да га увијем, него је донела једна жена", прича Ирена у даху. 

"А како сам осећала? Могу ти рећи да сам плакала, нисам могла да верујем да нека мајка може тако да пусти дете на улицу и да не брине о њему, још је и аутопут близу". 

"Покупила сам дете, звала диспечера и то је то". 

Како каже, била је толико узнемирена да је прво рекла да дете има између осам месеци и годину дана, али је онда схватила да малишан хода. 

"Има око годину, до годину и по. Чак сам тврдила да је мушко, али су закључили да је женско, изјавио је то отац детета. 

"Питали ме са CNN је л' сте ви сигурни да је мушко и рекла сам да јесте, али изгледа да није". 

Ивић ту истиче да би увек помогла свима којима је помоћ потребна - и старијима, али нарочито деци. 

"Била сам васпитачица и много волим децу. Деца су ми много важна, она су нешто чисто и наша будућност". 

Како деца виде себе, друге и друштво у коме живе 

Речи које би родитељи волели да чују од деце

Ко је Ирена?

У Прокупљу је била васпитачица, али због језичких недоумица поједини медији пишу да је била учитељица. 

"Њима је овде све тичер (учитељ)", истиче Ирена. 

Први пут је у САД дошла 2000. године, где је, како каже, зову Шенон Озборн, по жени Озија Озборна. 

У Србији није знала да вози. Међутим, пошто судбина често не пита шта знаш, а шта не, у Америци је силом прилика живела највише од - волана. 

"Прво сам возила школски аутобус, па са њим у исто време лимузину и ту сам се врло лепо снашла. То сам радила пет година. 

"Онда сам осам месеци возила камион, али то нисам волела, нисам волела да будем сама. То је мушки посао, на српском - рабаџијски. Зато сам отишла. 

"Школски аутобус ми је био врло драг, волела сам те људе са којима сам радила, али сам прешла у државни посао и сада возим градски аутобус". 

Откуд волан?

"Једноставно - размишљала сам ако нећу да чистим, а енглески ми није био добар, морам да радим нешто или да се враћам кући", наводи Ирена. 

Онда се, како воли да каже, умешала судбина, када је упознала "нашу жену" која је возила и позвала је да ради код њих. 

"Три године сам у исто време, као прави студент, ишла и учила на енглески и радила. 

"Некад нису знали ни где сам, кад ми се поквари аутобус, а ја не знам да кажем где сам, па су ишли да ме траже по рути, али сам се увек добро снашла. 

"Било је тешко, али редовно сам била радник месеца".

А носталгија?

"Да", кратко и једноставно Ирена одговара на питање да ли јој недостаје живот у Србији. 

"Кад сам први пут дошла овде тешко сам се привикавала, нисам знала енглески, па сам одлазила и враћала се, узимала неплаћено и плаћено... То се тако вукло четири-пет година, јер сам морала да држим папире овде, а деца су ми била мала". 

Како наводи, преломила је 2006. да остане у САД, када уписује енглески и судбина је води до школског аутобуса. 

Воли, каже, флексибилне послове на којима "нема шефа иза леђа". 

"Та слобода ми одговара и ево радим већ десетак година", наводи Ивић, истичући да је живот у Америци добар, али да мора доста да се ради. 

"Мада и срећа доста утиче, да нисам упала на посао који ми одговара, можда бих се вратила у Србију.

"Зато кажем да има и мало судбине, али мора да се ради доста. 

"Недостаје ми друштвени живот и пријатељи, али полако сам се навикла. Овде су ми сад и деца".

Прочитајте ОВДЕ чиме су хрватски историчари шокирали регион.

Извор: BBC News на српском