Циљ ове казне је да злочинац буде трајно изолован из друштва, па се зато у Србији некада давно звала „вечита робија”, а у Словенији се и данас назива „досмртна казна”. Ипак, због могућности условног отпуста, ова казна често не траје до смрти осуђеника, рекли су недавно стручњаци на Копаоничкој школи природног права.
Наиме, Комитет УН и Европски суд за људска права наметнули су државама чланицама обавезу да осуђени на доживотну робију имају могућност условног пуштања на слободу, обично после 20, 25 или 30 година. Зато би и наш КЗ морао да пропише који је то период проведен иза решетака после кога би доживотни осуђеник имао право да тражи условни отпуст.
Многе државе у својим законима имају предвиђен условни отпуст, али се он у пракси не одобрава тако лако. Енглеска и Велс, Холандија, Словачка и Бугарска су једине европске земље које су прописале доживотни затвор без права на помиловање и условни отпуст.
САД су са 50 доживотних осуђеника на 100.000 становника рекордери по броју осуђених на вечиту робију, а међу њима је велики број малолетника. Познати су случајеви да се за вишеструка убиства изриче неколико доживотних казни, што значи да излазак из затвора у „овом животу” није могућ.
Доживотни затвор је укинут у Јужној и Централној Америци, Хондурасу, Никарагви, Ел Салвадору, Костарики, Венецуели, Колумбији, Уругвају, Боливији, Еквадору и Доминиканској Републици, али су зато прописане максималне казне од чак 75 година у Ел Салвадору, 60 у Колумбији, 50 у Костарики и Панами. То значи да ће највећи број учинилаца најтежих злочина ипак провести иза решетака остатак живота.
Доживотна робија уведена је у многим земљама као замена за смртну казну, која је као „нехумана” брисана из кривичних закона свих земаља Савета Европе.
Србија је смртну казну заменила најпре с 20, а затим са 40 година затвора. После иницијативе Фондације „Тијана Јурић”, коју је својим потписима подржало више од 160.000 грађана, наши стручњаци већ месецима разматрају аргументе за увођење доживотног затвора и против њега. Потребно је донети посебна правила и одредити у ком затвору ће бити смештени доживотни осуђеници.
Како се ова казна извршава у Македонији (Северној Македонији) недавно је на саветовању правника на Копаонику говорила др Александра Груевска Дракулевски, професор Правног факултета „Јустинијан Први” на Универзитету „Св. Кирил и Методиј” у Скопљу.
– У КПД „Идризово” сада се налази 40 осуђеника на доживотну казну. Половина су Албанци, затим следе Македонци, а у мањем броју Роми и Турци. Сви су извршили најмање једно убиство. Највећи број њих су повратници. Ниједан није условно отпуштен – рекла је др Груевска Дракулевски.
Македонски закон прописује да отпуст могу да траже тек после издржаних 25 година, а прве доживотне казне изречене су 1991. године.
Ови осуђеници никада не могу прећи из затвореног у полуотворено одељење. Имају право на продужене посете до 90 минута и „брачне посете”, као и право да чешће примају пакете, али не могу да телефонирају без надзора нити да добију ограничени излазак из установе. Могу да се баве спортом и уметношћу, а обезбеђени су им здравствена заштита и психолошка помоћ.
– За нека кривична дела постоји могућност подношења захтева за помиловање што подразумева замену за блажу казну – рекла је др Александра Груевска Дракулевски.
Укидање смртне казне у државама чланицама Европске уније резултирало је повећањем осуђених на доживотну казну, што је додатно довело до пренатрпаности затвора. Осим тога, нагласила је професорка, казна доживотног затвора различито се спроводи у различитим земљама.
– Мали број земаља широм света дозвољава да малолетници буду кажњени доживотним затвором без могућности условног отпуста или помиловања. У неким америчким државама и у Канади доживотни затвор може се изрећи чак и за саобраћајне деликте – каже професорка.
Према Кривичном законику Републике Македоније, доживотни затвор може се изрећи за укупно 25 различитих кривичних дела, с тим што суд може да изабере између ове казне и 40 година затвора. Не може се изрећи учиниоцу који у време извршења кривичног дела није навршио 21 годину живота.
Закон прописује да осуђеник на доживотни затвор мора имати контакт с породицом и спољним светом, али и могућност да добије условни отпуст, уз пажљиву процену ризика од стране затворске управе.
Животни век плус хиљаду година
– Неке пресуде у САД превазилазе максимални људски живот. За нарочито грозоморне злочине, судови понекад додају још година, без обзира на казну доживотног затвора, како би се осигурало да добро понашање неће довести до ослобађања осуђеника. На пример, Аријел Кастро, који је у Кливленду отео и десет година мучио и силовао три жене, осуђен је 2013. године на доживотну робију „плус 1.000 година”. Судови у Јужној Африци изрекли су најмање две пресуде које прелазе један век – наводи др Александра Груевска Дракулевски.
Кастро је месец дана после осуде извршио самоубиство у затвору у Охају.
Да ли је црногорска политичка елита спремна за затвор, погледајте ОВДЕ.
Извор: Политика
