Основна Калинићева улога у Земунском клану била је да ликвидира особе чија би убиства наручио Душан Спасојевић. У атентату на премијера Ђинђића, Калинић је био у „фолксваген пасату“ који је чекао непосредне извршиоце испред Завода за фотограметрију, а требало је да пружа тзв. ватрену подршку, за случај да дође до оружаног окршаја.
За учествовање у атентату, пресудом Окружног суда у Београду, осуђен је, по три основе, на 35 година затвора, а та пресуда је касније ублажена на 30 година.
Дана 18. јануара 2008, Калинић је осуђен на 40 година затвора за учествовање у убиствима, отмицама и терористичким делима.
После седам година проведених у бекству, Калинић је 8. јуна 2010. године упуцан у Загребу у Хрватској од стране Милоша Симовића. Код Калинића су нађена два хрватска пасоша с кривотвореним идентитетима, али се особи која га је нашла након пуцњаве представио правим именом. Убрзо је био превезен у загребачку болницу "Сестре милосрднице" с два метка у грудима, међутим, није одмах ухапшен јер у Хрватској није био тражена особа, нити хрватски Устав дозвољава изручење хрватских држављана другим државама. Ипак, 24. јуна је ухапшен због кривотворења исправа којима је исходовао пасоше, за шта је 24. августа 2010. осуђен на годину и по дана затвора. У ноћ између 24. и 25. августа, Сретко Калинић је изручен Србији и то је био први случај да Хрватска свог држављанина изручи другој држави. Изручење је омогућено изменама хрватског Устава усвојеним јуна 2010, и међудржавним споразумом којим се омогућава међусобно изручивање између Србије и Хрватске.
Калинић је, такође, признао да је починио бар 20 убистава и да је, између осталих, убио Нинослава Константиновића и Милана Јуришића, који су обојица осуђени за атентат на премијера Ђинђића и злочине Земунског клана, као и Зорана Вукојевића који је убијен у Београду, 2006. године, након што је, као сведок сарадник, дао исказ на суђењу за атентат на Ђинђића.
Калинић је током боравка у загребачком притвору, истражиоцима открио да је 11. августа 2008. године требало да ликвидира Ивана Делића, кума Бране Мићуновића, у будванском кафеу "Палма".
Уместо Делића убио је младића из Пљеваља који је седео за столом, а живота га је стајало то што је носио исту мајицу као Делић.
Како су раније писали хрватски медији, Србија је од хрватских тужилаца, између осталог, затражила да се Калинић испита у вези са ликвидацијом Бранка Јевтовића Јорге, 2004. године у Београду и покушајима убиства Зорана Недовића Шока и Андрије Драшковића исте године.
Недовић и Драшковић су пуким чудом преживели, али су двојица њихових телохранитеља убијена, а четворица рањена. Тужилаштво Србије интересовало је да ли Калинић има информација о тим кривичним делима јер се у то време у српској јавности нагађало да Земунци стоје иза тих злочина и да им је мотив била наводна освета за ликвидацију Жељка Ражнатовића Аркана.
Сретко Калинић ће заувек остати запамћен у криминалним круговима. Када год се спомене његово име, прва асоцијација је гулаш који је скувао од Милана Јуришића. Јело са Јуретовим деловима тела појео је Владимир Милисављевић звани Влада Будала. Јуришић је убијен чекићем. Тело су му раскомадали тестером за сечење дрва, а неке делове су самлели у машини за млевење меса. Прва машина се поломила, па су купили другу, а прво су му појели полни орган.
Јуретове кости откривене су након хапшења Луке Бојовића. У стану у Валенсији пронађено је око 50 костију, део лобање, као и делови машине за месо у којој је самлевен Јуришић. Калинић је, наводно, самлео Јуришића због жене.
Прочитајте ОВДЕ какве то сведоке у Београд доводи Путин.
Извор: Ало
