Иако експертиза финских патолога које је ангажовала Европска унија није доказала да је реч о масакру над цивилима, тај догађај је пресудно утицао на доношење одлуке о бомбардовању Југославије од стране НАТО 1999. године.
Тадашњи амерички председник Бил Клинтон је изјавио: "Треба да запамтимо оно што се догодило у Рачку... невини људи, жене и деца су одведени из својих домова у једну јаругу, присиљени да клекну у прашину и покошени паљбом."
Кључну улогу одиграо је шеф Верификационе мисије ОЕБС-а Вијлијем Вокер, који је на лицу места, пре икакве истраге, изјавио да су у Рачку владине снаге починиле масакр над недужним цивилима.
Западни званичници и штампа прихватили су Вокерову верзију као једину и званичну.
Упорна објашњења Србије да су у Рачку, у борби убијени наоружани терористи, који су ноћу преобучени у цивилну одећу, готово нико није желео да чује.
Ипак, остале су и сумње и чињенице и пробуђена савест појединих актера, које полако откривају истину о Рачку.
Акцију су на позив полиције пратили и посматрачи ОЕБС-а, али и новинари из неколико страних телевизијских и новинских кућа, који су могли на лицу места да сниме опкољавање и заузимање једног од важних упоришта ОВК.
"Када је полиција пришла Рачку, терористичка група која се налазила у селу, из ровова, бункера и других утврђења отворила је ватру из аутоматског оружја, ручних бацача и минобацача, али је полиција успела да их разбије", наводи се у саопштењу МУП-а објављеном после сукоба у том селу.
При том је рањен полицајац Горан Вучићевић, а у сукобима је "погинуло више десетина терориста, међу којима је већина била у униформамама са ознакама терористичке групе која себе назива ОВК".
У сукобу је оштећено више службених возила МУП-а Србије, а полиција је запленила један митраљез 12,7 милиметара, два пушкомитраљеза, 36 аутоматских пушака, две снајперске пушке, већу количину муниције, саопштила је српска полиција.
Полиција се затим повукла, посматрачи ушли у село, а током ноћи у Рачак су се вратили припадници ОВК.
Већ следећег јутра, у село је стигао Вилијам Вокер, и пред бројним камерама телефонирао Веслију Кларку команданту НАТО-а за Европу и саопштава му: "Ово је масакр, стојим овде и видим тела".
- Видео сам све примесе масакра... много тела, много мушкараца убијених ватром из различитих праваца, али већином изблиза. То је језив, ужасан призор - рекао је Вокер новинарима у Рачку, наводећи да су му мештани рекли да су убиства починили српски полицајци.
- Као лаику, то ми изгледа као масакр, изгледа као да су људи који апсолутно не поштују људски живот побили ове људе, који ми делују као земљорадници, као радници, као сељани који засигурно нису заслужилу да умру на овај начин - рекао је Вокер.
Убрзо потом, почело је бомбардовање СРЈ.
Заправо, овакво тумачење послужило је као аргумент усмерен против СРЈ, и као легално покриће за почетак рата, односно, НАТО интервенцију против наше земље.
У бомбардовању, које је почело 24. марта и трајало 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе.
Тачан број погинулих никада није објављен, а процене се крећу између две и по и три хиљаде људи.
Бомбардовање је завшрено 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених Нација и потписавањем Кумановског споразума, којим је власт на Космету преузела међународна војна управа.
Судија Даница Маринковић, једина жена која зна истину о Рачку, због ког је СРЈ бомбардована 1999. године била је на увиђају масакра.
- Да су ме припадници КФОР-а и албански терористи тог јутра затекли у канцеларији, данас не бих била жива. Одрали би ми кожу - рекла је она раније за медије.
Жена која је сведочила у Хагу и подигла потерницу за Харадинајем и Тачијем.
- Када смо урадили увиђај у Рачку, било је јасно да је дошло до оружаног сукоба, да се ради о албанским терористима и да нема ни говора о мучењу. Вокер је, ипак, рекао другачије и Србија је бомбардована - каже Даница Маринковић, некадашњи шеф истражне екипе Окружног суда у Приштини.
- Ништа се није десило тако како је Вокер рекао. Све је то био његов унапред смишљен план, уз подршку западних сила. Идеја је била да се Рачак представи као масакр над недужним цивилима и да то послужи као иницијална капсула за бомбардовање – објашњава Даница Маринковић, тадашњи шеф истражне екипе Окружног суда у Приштини и прва која је стигла у Рачак како би обавила увиђај.
Даница је тек трећег дана успела да уђе у село.
– У Рачку смо прво затекли велику количину наоружања, ручне бомбе, сандуке са муницијом, војне униформе, пуне торбе са оружјем. Све смо то скицирали, снимили и пописали, а потом утоварили у камион. Одмах ми је било јасно да је Рачак упориште ОВК, а не село у ком су били недужни цивили, како су западне силе касније представиле.
На увиђај су кренуле и екипе Асошиејтед преса и Ројтерса, снимили су све оно што је Даница видела, и записала у извештају. Ти снимци, међутим, никада нигде нису емитовани.
– Када сам касније позвана да сведочим о Рачку, ја сам навела имена свих новинара и сниматеља који су ишли са мном, тражила да и њих позову на сведочење, али то се никада није догодило. Снимци су једноставно нестали – каже Даница.
Када је видела тела, одмах јој је било јасно да се радило о оружаном обрачуну и да нема ни говора о мучењу.
- Било је јасно да се ради о албанским терористима јер су на себи имали војничке ознаке, чизме, војничке каишеве, панталоне и јакне. Каснијим претресом остатка села, наишли смо на штаб ОВК, касарну у којој је било бомби, ручних бацача, муниције. Нашли смо чак и свеску са распоредом о дежурствима страже – присећа се Даница сваког детаља који је видела.
Српски тим је започео обдукцију посмртних остатака 19. јануара 1999. године. У обдукцији су учествовали судскомедицински вештаци из Београда, Новог Сада, Ниша и Приштине, уз присуство двојице белоруских стручњака и два представника мисије ОЕБС. Фински тим медицинских вештака прикључио се обдукцији 22. јануара.
- Закључак је био да су сви настрадали били жртве ватреног оружја и да над њима није било никаквог дејства и трагова мучења. Просек животне доби убијених је био око 45 година. Није било погубљења, сакаћења тела, било каквог мучења, ни пуцњаве из непосредне близине – сећа се Даница.
Иако се и фински тим сложио са резултатима обдукције, њихов вођа, Хелена Рента, одбила је тада да га потпише и рекла да ће то урадити када се поново врати у Приштину.
– Два месеца касније, 17. марта 1999. године Рента је у Приштини одржала конференцију за медије. Убиства етничких Албанаца назвала је “злочином против човечности”. Негирала је српске извештаје да се радило о борцима, и тврдила је да су сви били у цивилним оделима. “Вероватно” и “највероватније” биле су честе речи током њеног излагања – каже судија Маринковић.
На основу тог излагања, осам дана касније, почело је НАТО бомбардовање СРЈ.
Тек 2008. године Хелена Рента, у аутобиографској књизи навела је да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. Признала је да је Вокер у зиму 1999. године тражио од ње да цео случај представи као српски злочин.
Вилијам Вокер је негирао ове изјаве Хелене Ренте. Што је још жалосније, Вокеру је у Приштини подигнут споменик.
Судија Маринковић је у међувремену протерана из Приштине.
– Десило се то након потписивања Кумановског споразума. Добила сам информацију да треба да идем из Приштине јер ће мене прву хапсити. Отишла сам, али сам прво фотокопирала сву документацију коју сам имала. О Рачку и осталим дешавањима на Косову и Метохији, чији сам сведок била. Два дана након мог одласка из Приштине, припадници КФОР-а, праћени албанским терористима, упали су ми у канцеларију и били прилично кивни што ме нису затекли. Рекли су тада да ће ме живу одрати кад ме буду нашли – изговара потресно Даница, као да поново преживљава тај хорор.
Србија је на задовољење правде чекала до 2005. године. Тада је судија Маринковић добила позив из Хага како би сведочила о случају Рачак.
Са руским председником стиже и чувени аутомобил, а зашто га у Србији чува 50 руских специјалаца прочитајте ОВДЕ.
Извор: Танјуг, Ало
