Да ли је Београд толико мали да у њему свако зна нешто о некоме?
Наизглед парадоксално, баш зато што је Београд довољно “велик” човек се у њему осећа тескобно. Ради се о привидном знању карактеристичном за живот у градовима. Изложени сте мноштву туђих погледа, људи свашта причају о вама, међутим, да ли вас неко заиста познаје? Урбана свакодневица подразумева општење с превеликим бројем људи чиме се осећање усамљености не ублажава, него се оно том безличном говоранцијом само интензивира. Брбљање, трачеви, оговарања и жалопојке лишени су личних својстава и као такви потпуно су туђи књижевном језику.
Како спавају ваши јунаци, а како њихов аутор?
Док год се јунаци романа злопате са несаницама и узнемирујућим сновима, њихов аутор мирно спава. Али важи и обрнут случај: ако сам предуго одвојен од њих, то јест, ако не пишем – постајем раздражљив и губим добар сан. Писање ми омогућава да део властите патње увалим својим јунацима. Али само ако ми полази за руком да то урадим на књижевно ефектан начин.
Колико су Нина и Максим измаштани, а колико људи који можемо срести на улици?
Намерно сам допустио да се у Прелести појави неколико људи из стварног живота: једну кантауторку, једног водитеља и једног угоститеља. То сам урадио с двоструким циљем. С једне стране, њихова стварност смешта радњу у одговарајуће просторно-временске оквире, појачава осећај реалности целе приче али тиме сам такође одвојио стварне од фиктивних ликова. Нина и Максим, за разлику од поменутих, постоје само у мом роману, што не спречава читаоце да се идентификују с њима. Морам да кажем да сам шокиран бројем читаоца који су се пронашли у једном тако поремећеном типу какав је Максим Туманов. Захвалан сам им на искрености.
Да ли излаз значи и нови улаз?
То је управо оно што сам хтео да сугеришем таквим насловом једног поглавља. Наша патња би вероватно била неподношљива када не бисмо, барем с времена на време, веровали да је она пролазна и да је могућа некаква темељна промена наших живота, личности, навика итд. Најчешће се ради о илузији да је могућ излаз из стања која нас чине потиштеним или узнемиреним, додуше, илузији без које бисмо сва та стања још теже подносили. Пробој из круга наших несрећа није могућ на темељу фантазирања о великим преображајима, као што није могућ захваљујући великим речима, зарицању или обећањима о „новом почетку“ којима само купујемо време код себе и других пре него што се стровалимо назад у блато својих свакодневних порока и инерција.
Које су заблуде са којима се сусрећу главни јунаци Вашег романа?
Моји јунаци постају плен различитих заблуда од којих су неке условљене друштвом и конкретним историјским тренутком, док је другима узрок погрешно интерпретирана „духовност“. Све што они мисле и говоре пролази кроз екран тих заблуда: мишљење о браку и деци као претњи за индивидуалну слободу која се схвата као „слобода“ да се неспутано ужива у којекаквим пороцима, мишљење о вери искључиво у светлу мистичких искустава које прати интензивно осећање задовољства, мишљење о томе да нам је све у животу наметнуто (укључујући и сам живот) и да самим тим немамо никакве обавезе и одговорности.
Шта значи прелест?
У православној богословској традицији, прелест означава страховито самозаваравање чији су узрок страсти, погрешна мњења и лажна духовна искуства. Уверење да такви какви смо заслужујемо милост Божију, да смо довољно врли, довољно образовани, довољно искусни за спасење, да смо изнад својих ближњих, да вредимо више од других. На супротном крају од прелести стоји аутентично хришћанско смирење и то како га схвата руски монах Амвросије: смирење је кад човек види себе као горег од свих, не само људи, него и бесловесних животиња, па чак и самих ђаволових следбеника.
Извор: Правда
