Посао… посао, посао, посао, посао… само посао, изгледа да је то једино до чега му је стало. Више уопште ни не обраћа пажњу на мене. Барем не као раније. Као да сам му постала… обавеза.
Окренула се и пошла да наспе себи још вина, док је њено огорчење расло. Ако неким чудом одвоји двадесетак минута недељно да обави своју брачну дужност, чак и то отаља. Шта ли се десило са жаром који је некада био ту? Нервозно је прешла погледом преко намештаја који се налазио у дневној соби њиховог стана. Био је то велик стан, отмен, зидова свеже окречених у бело. Лепо уређен и помало стерилан. Као да је говорио да ту живи неко ко има новца и укуса али не зна да се забавља. Није у реду ускратити жени оно што јој треба, макар и несвесно. Људи су такви, временом се навикну на оне које воле, а онда почну узимати ствари здраво за готово. Понекад им само треба подсетник.
Села је поред свог супруга, спуштајући главу на његове груди. – Ана, молим те, знаш да ми је сутра финални рок за предају пројекта… – Потребан си ми. Сада. Вино је учинило своје. Замишљала је како је муж узима, дивљачки, баш ту на софи. – Радо бих т… Прекинула га је страственим пољупцем. Затворила је очи, пројектујући у мислима оно што је прижељкивала – његову руку која јој, чупајући је за косу, спушта главу до међуножја. Уместо тога, устао је и кренуо ка спаваћој соби откопчавајући дугмад на кошуљи. Десетак минута касније, осећала се прилично глупо гледајући у плафон док је он померао кукове напред-назад уједначеним темпом, држећи свој образ чврсто припијен уз њен. Унутра, напоље, унутра, напоље, унутра, напоље… шта си ти човече, ј*бени физикалац!? Макар да промени позу, ритам… било шта. Уопште не мисли о томе што ради, само хоће да што пре буде готово. Разочарана, схватила је да ће јој се вече завршити додавањем још једног одглумљеног оргазма у низ. Следећих неколико сати није могла да заспи.
Сутрадан, када се вратила са посла, дочекао ју је мужевљев прекоран поглед. – Је л’ све у реду? – упитала је.
– Па… и није. Поткрало се пар грешака у раду, шеф ме је добро изрибао данас. Требало је још једном да проверим, али ти си ме ометала. – Ометала? То што хоћу да ме мој муж воли, за тебе је ометање!? – Не, то је у реду, али ми смо одрасле и одговорне особе, морамо имати способност да одложимо своје потребе. Следећи пут када се будеш понашала као размажено дериште, тако ћу те и третирати. Није јој се свидела идеја. Ипак, нешто ју је натерало да то прећути.
Зашто ме више не воли као некада? Зато што не могу да затрудним? Није такав човек. Можда треба озбиљно да попричам са њим. Мада, ионако би само рекао да сам блесава што сам помислила тако нешто. Да га питам шта мисли о томе што нам се сексуални живот свео практично ни на шта, претпостављам да би одговор била нека глупост попут „Па, то је нормално после шест година брака.“ Увек има одговор на све. Мрзим то.
Села је на фотељу, дохватила даљински управљач са сточића који се налазио поред ње, уперила га у велики, танки телевизор, и притиснула дугме. Правила се да је занима досадна емисија која се у том тренутку нашла на екрану.
Погледала је прозирно у правцу свог супруга. Волела је његову смеђу косу, плаве очи, јаке руке, широка рамена… и жалила што унутар нечега тако лепог сада нешто недостаје.
Време је пролазило у тишини, спорадично нарушеној спољашњим звуцима и звуцима кућних апарата. Вечерали су, а затим је легла у кревет, упалила модерну, малу лампу ушрафљену у зид и читала књигу коју јој је супруг поклонио пре пар недеља. Још један протраћен дан. Угасила је светло и затворила очи. Сан јој се брзо прикрао. – Добар дан, изволите? – Рекла је љубазно се смешећи. Са друге стране плексигласа налазио се средовечни, седи мушкарац у тамно-зеленој виндјакни. – Желео бих да извршим уплату на жиро рачун. Климунула је главом потврдно, вадећи уплатнице.
- Наравно, господине. Када је завршила са клијентом, љубазни осмех на њеном лицу поново је заменила уморна гримаса. – Шта ти је данас? – упитала је колегиница која је седела за суседним шалтером. – Ех, да је само данас…
– Па реци, шта је, ко те дира, да га ја пребијем. – рекла је колегиница шеретски се смешкајући. – Види, Нато, у томе заправо и јесте проблем… нико ме не дира. Нећу сад о томе, овде… смена нам се ионако завршава за пола сата… свратићемо после негде на кафу па ћу ти објаснити… ок? – Добро, како хоћеш… Четрдесет пет минута касније, седеле су у башти оближњег ресторана и чекале свој еспресо.
– Иван ме запоставља… – У ком смислу? – Сваком. Не знам како то другачије да објасним… као да му више нисам интересантна. – Хмм. Можда треба да унесеш неку врсту промене у ваш однос… – Као на пример? – Не знам… учини нешто лепо за њега, покажи да ти је стало… – Зна он да ми је стало. – Онда га убеди да пробате нешто ново или занимљиво или тако нешто. – То звучи добро, само… он је стално заузет, у томе је проблем… и то мало времена које ми посвети буде некако… неквалитетно. – Изненади га онда, натерај га да ти посвети пажњу. Мислим, ок… паре, положај, каријера… али, ако ти не остане времена за своје ближње, џаба све то.
– Знаш, потпуно си у праву. – Ето, проблем решен. – Једино, брине ме нешто што је рекао јуче.
– Две кафе за две лепе даме… изволите. – рекао је конобар стављајући две шољице кафе и две чаше воде на сто.
Закикотале су се, а Наталија је промрмљала нешто што је требало да звучи као хвала. Платиле су рачун и сачекале да се конобар одаљи како би наставиле разговор. – Шта је рекао? – Да ће ме, ако се будем понашала као дериште, и третирати као једно. – Хах, и то те брине? Шта може да уради, да те пошаље у своју собу? – И то што кажеш… ма, силоваћу га ако треба. Поново су се закикотале.
Одлучила је да прошета до куће и успут размисли о разговору са колегиницом. Савршено се уклапала, још једна згодна црнка у шетњи Београдом по сунчаном дану. „Натерај га да ти посвети пажњу“… хмм… мислим да ћу је послушати. Шта могу да изгубим?
То вече, пришла је супругу са леђа док је радио, обухватила га рукама око груди и почела да љуби његов врат.
– Душо, стварно морам да… – Посветиш мало више пажње мени а мало мање послу. – рекла је одсечно, направила полукруг око столице, затворила му лаптоп брзим покретом што је учинило да он инстинктивно склони прсте, и погледала га изазивачки, чекајући реакцију. Устао је, провукао своју леву руку дијагонално иза њених ледја, преко струка, све до стомака, и стегао је уз кук. Стао је у полу-чучањ, и гурнуо јој горњи део тела напред користећи колено као полугу. – Шта то ра… – прекинуо ју је снажан ударац дланом по задњици. Изненадно сазнање о томе какав бол може нанети гола људска рука, чак и преко комада одеће, изазвало је у њој чудну мешавину осећања. Уплашило је, збунило… и на неки уврнут начин узбудило. Пре него што је стигла ишта да изусти, поново је чула пљесак.
Осетила је то као да ју је нешто опекло у доњем пределу леђа. Јаукнула је, а тело се рефлексно трзнуло у покушају да се искобеља из силом наметнутог положаја. Затим је чула још један ударац, па још један, па још један. Осетила сваки, такође. Цика и батргање нису пуно помогли, напротив, изгледало је као да је то њеног мужа додатно љутило.
Ударао ју је тако несмањеном жестином пар минута, а онда је престао и ослободио стисак, гурајући је од себе.
– Иди у своју собу и добро размисли о свом понашању. Хтела је да одговори, али ју је његов претеће подигнут кажипрст одвратио од те намере. – Нећу реч да чујем док не урадиш то што сам ти рекао, или ће ово да се понови. Стајала је у месту благо шокирана кратко време, а онда се окренула, отишла у собу и затворила врата. Легла је постранце на кревет и дуго гледала у једну тачку на зиду преко пута. Не могу да верујем да је то урадио. Самостална, озбиљна жена у тридесетим, а истукао ме је као мало дете. Понижавајуће. Напаљиво. Да ли је могуће да сам то управо помислила? Како нешто што боли, може на неки начин и да прија? Почињем да се плашим саме себе. Зашто ме уопште пали нешто такво? Можда ми је мало пажње било толико потребно да се у тренутку када сам је стварно добила, макар и на тај начин, нешто десило. Како сам јадна. Благо је дрхтала, и с’ времена на време прелазила шаком од задње стране бутина до доњих леђа што је стварало неочекивано добар осећај. Не смем да развијам то у себи, да се препустим… али желим. Не знам куда би могло да ме одведе. Као да ми више и није важно. Уморна сам од размишљања о последицама.
Окренула се, навукла преко себе танки прекривач, а потом јој је шака склизнула у гаћице. Затворила је очи.
Сутрадан, на послу, била је приметно боље расположена. – Колико видим, успело је? – упитала је Наталија. – Рећи ћу ти само да смо јуче водили љубав како нисмо никада раније.
Исповест нимфоманке прочитајте ОВДЕ.
Извор: ТВ Хепи
