Павковић је у дневнику, који је објављен у књизи "Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају "Милосрдног анђела"", написао да је податке о операцији "Алигатор" добио од пуковника Антића, који је рекао да је извор документа из команде УНПРЕДЕП-а и удружења "Лекари без граница" из Скопља. Пуковник Антић је уверио Павковића да је извор поуздан, да се ради о дугогодишњем поузданом сараднику који је радио на аеродрому "Петровец", а нашем оперативцу службе безбедности је у мотелу "Предејане" предао поверљиви материјал.
Почетак кампање је био одређен за 17. март 1999. године, али је померен за 24. март. До одлагања је дошло, наводно, због неповољне метео-ситуације.
Неутронским бомбама на Србе
Циљеви агресије би били да се створе услови за извођење операције "Алигатор", којом треба поразити српску Војску и полицију на Косову и Метохији и понизити СРЈ.
Према плану, у случају пружању отпора, НАТО би против Срба користио и бојне отрове и муницију пуњену микробиолошким материјама, а били су спремни и да користе неутронске бомбе стратегијског значаја за брзо уништење живе силе.
Оно што је, на неки начин, и остварено, јесте део плана који предвиђа суђење политичком, војном и полицијском врху у Хагу, где је ипак, према овим подацима, био предвиђен брз поступак, уз коришћење инсајдера (читај: издајника) и селективни приступ, а ни једно, ни друго, није изостало у суђењима пред Хашким трибуналом.
Уништење Винче и Албанија до Алексинца
Можда најмонструознији део плана предвиђао је убијање цивила, рушење инфраструктуре и изазивање еколошке катастрофе разарањем рафинерија, што није ни изостало у агресији НАТО пакта на СРЈ и без "Алигатора", са тим што је као мета у овој операцији био предвиђен и Нуклеарни институт у Винчи. О томе да је Винча била на нишану НАТО за Политику је говорио и тадашњи в. д. директора Института у Винчи др Илија Плећаш.
Извођење операције "Алигатор" пратило би "протеривање" Албанаца из јужне српске покрајине, како би се ефикасно водио пропагандни рат против СРЈ.
Крај операције означавао би стварање државе "Косово", уз припајање Албанији, чак са територијом до Алексинца, али и уз делове територија Македоније, чак и Грчке.
Сва заробљена борбена средства наше војске третирала би се као ратни плен ОВК, а свим војно способним Србима, који су били у полицији и војсци, било би забрањено напуштање Косова.
Списак пустих жеља?
Агресија НАТО 1999. године и прикривена окупација целе Србије од стране Запада од 5. октобра 2000. године довеле су и до испуњења дела овог плана, који је можда више био један идеални сценарио за НАТО у случају њихове тоталне победе над Србијом.
Међутим, као што је Наполеон желео превише када је ударио на Русију, тако је и иделан сценарио НАТО пакта за Србију постао жртва претеране и патолошке амбиције вођа алијансе.
Када се цела политика једне алијансе своди на непрестано креирање сукоба широм планете, тиме та сила, ма колика била, губи своју снагу, а константан недостатак мотива код људи је увек приметан у свим походима агресора са запада. Ма колико болесна амбиција била, не постоји страст код грађана Западних држава да ове сулуде намере њихових вођа испрате. Чак је прецизније и боље рећи да се заправо ради о жељи, а не амбицији, а све зависи од тога колико смо били близу потпуном испуњењу сценарија из "Алигатора".
НАТО још увек није завршио као Наполеон, али, ако Путин и Трамп наставе како су кренули, Ватерло је близу.
Опреза ради, у овом самртничком ропцу НАТО се рита, те ако се у овој журби и покушају хватања Запада за сламку спаса појам "разграничење Срба и Албанаца" схвати и примени територијално (што је етимолошки правилно, нажалост по нашу Србију), а не само етнички (што неки тврде, а сигурно бар лепше звучи), онда и сами учествујемо у спровођењу поменутих планова на Балкану.
Зашто су почели протести "Правда за Давида" у Бањалуци прочитајте ОВДЕ.
Извор: Србија данас
