Пише: Стефан Бранисављевић

Изненадна одлука председника Доналда Трампа о повлачењу око 2,000 америчких специјалаца и обавештајаца из североисточних делова Сирије представља непријатно изненађење за западне елите навикнуте на нове интервенције, а пријатно изненађење за противнике америчког експанзионизма. Ипак, стиче се утисак да су и једни и други поранили са коначним закључцима и да ствари, као и много пута раније, нису тако једноставне.

Коментари западних противника Трампове политике називају ову одлуку исхитреном, хаотичном, опасном и неодговорном, мада се од почетка поставља питање шта ће амерички специјалци на територији међународно признате државе. Ипак, није се једном десило да амерички председник најави неки потез који се касније изјалови и правда петљањем „дубоке државе“. Откако је дошао на власт, десетине Трампових сарадника је напустило своје положаје, неки након пар недеља, по чему је ова администрација рекордер у историји америчких политичких елита: Стив Бенон, генерал Џон Кели, Дина Пауел, Себастијан Горка, генерал Мајкл Флин, генерал МекМастер, Мајк Јанг и сада генерал Џејмс Матис.

Крваво клупко

Један од  тренутно најкомпликованијих сукоба на Блиском истоку је грађански рат у Сирији који је директно повезан са верским ратом у Ираку, климавим верским балансом у Либану, безбедношћу Јордана, Израела и Турске. Тај сукоб је уплео у крваво клупко џихадистичке превратнике, тзв. демократске, проамеричке, курдско-арапске групе, Иран, Русију, Израел и Хезболах. Међутим, одавно је јасно да је режим добио овај брутални и дуги рат. Питање је само како ће се одвијати реинтеграција територија које су годинама биле под контролом Асадових противника и докле ће Ердоган смети да иде у дубину територије.

Иако западни центри калкулишу о евентуалном смењивању породице Асад унутар алавитског режимског клана, не делује вероватно да ће до тог сценарија доћи у наредном периоду. Секуларни алавити имају подршку не само своје секте, већ и већине становника ове верски шаролике државе.

Престоница Дамаск нормално дочекује празнике окићена јелкама и постерима Башара Асада и његовог оца Хафеза. Генератори за струју, које имају свако домаћинство и зграда, нису ништа ново за ту земљу, а терористи који су контролисали предграђа престонице одавно су поражени. Становници Дамаска сведоче да су пили канализацију током година опсаде, док су сунитски терористи контролисали долину Вади Бараде на северозападу града, где се налазе извори пијаће воде.

Тих година, пет-шест милиона људи је било принуђено да се довија како зна и уме. Ако се изузму израелске акције из ваздуха, Дамаск не делује лоше за земљу која је толико дуго у рату – сукови су пуни људи, отворене су галерије, биоскопи и позоришта.

Вишеетапно повлачење

Повлачење које је Трамп најавио треба да се одигра у више етапа које могу потрајати месецима, а за то време ће се дешавати промене на терену које могу да утичу на ту одлуку. Пре свега, победа над Исламском државом коју је Трамп прогласио ипак је преурањена јер се њени џепови још увек налазе у различитим деловима источне Сирије, а и питање Идлиба, великог исламистичког упоришта, још није решено.

Улазак регуларне сиријске војске у Манџиб, град на самој граници са Турском, значи и да су Курди спремни на компромис са владом у Дамаску под условом да не буду под директним ударом турске армије. Ердоган сада мора да прихвати врућ кромпир америчке администрације и уђе на територију дубоко у сиријској територији, неких 250-300 километара од границе. Велико је питање да ли ће турска војска моћи да контролише толику територију а да не уђе у директан сукоб са Дамаском, Техераном и Москвом.

Америчка политика у Сирији базирала се на борби против џихадиста, и то у задњој фази када су исламисти почели да угрожавају безбедност савезничких земаља попут Турске и Јордана, и свргавању Асада са власти. Како сада стоје ствари, од уклањања БААТ режима нема ништа, тако да ова одлука више личи на прегруписавање трупа него на промену интервенционистичке политике која краси различите америчке администрације у задњих 120 година.

Удварање Турској

Повлачење малог броја специјалаца не значи да се Америка одрекла експанзионизма и улоге светског полицајца, као што је Трамп изјавио пре неколико дана у америчкој бази у Ираку, јер не делује вероватно да ће америчка војна индустрија прихватити локалну улогу и напустити базе које је деценијама одржавала по читавом свету. Пре би се рекло да је ово нови маневар како би се пореметио баланс успостављен последњих година између Анкаре са једне и Дамаска, Москве и Техерана са друге стране.

Од краја 2015.године, а поготово од неуспешног пуча 2016.године Турска је почела да лавира и да отказује послушност НАТО пакту и САД. Турска би по овој претпоставци поново била враћена у америчку орбиту и на терену би обављала посао за САД, а истовремено би ометала стварање курдске државе на територији Сирије и Ирака. Курдске снаге које су коришћене као пешадија против Исламске државе у Сирији и Ираку биле су један од камена спотицања Вашингтона и Анкаре, а овим потезом би се ти неспоразуми изгладили.

Уколико би се вакуум настао америчким повлачењем попунио реконсолидованим исламистичким групама и протурским милицијама, то би додатно дестабилизовало и успорило реинтеграцију североисточних и источних делова земље. Тешко је поверовати да је амерички председник импулсивно реаговао и сам донео ову одлуку. Вероватније је да се различити политички и војни кругови у САД не слажу око потеза које треба повући. Због тога можемо чути какофонију анализа и закључака.

За Турску нови развој ситуације на терену представља прилику да се реши Курда, али и велики ризик уласка у војне сукобе са режимом у Дамаску и његовим иранским и руским савезницима.

Фактор Израел

У твиту објављеном у понедељак, Трамп се мало зауздао и најавио ,,опрезно, постепено повлачење“ из Сирије. Не би било први пут да нешто обећа а да се на терену догоди сасвим супротно од најављеног. Исфрустриран нападима продемократских кругова у САД,  Трамп је повукао паралелу са стањем које му је оставио Обама када је реч о Сирији и Авганистану, где је, како је написао, ,,средио неред“. Једна од главних ставки предизборне кампање била је извлачење Америке из бесконачних ратова на Блиском истоку и у Централној Азији, али се председник сада због помињања оваквих идеја и остављања ,,традиционалних америчких савезника на цедилу“ нашао под ватром и самих републиканаца.

Ипак, америчко повлачење није поколебало Француску, која упркос својим унутрашњим проблемима покушава да поврати одавно изгубљени статус светске силе, тако да је француски министар одбране, Франсоа Парли, поручио да ће армија те земље наставити да делује из Јордана. Линдзи Грејем, републикански сенатор, сатима је у недељу разговарао са Трампом, одвраћајући га од одлуке да повуче војску из Сирије и Авганистана. У нередним данима се очекује посета саветника за националну безбедност Џона Болтона Израелу и Турској како би се извршиле даље консултације са овим регионалним савезницима.

Израел ће и у наредном периоду играти улогу дестабилизатора, па се очекују нове провокације у виду бомбардовања циљева у Сирији и гурања западних и регионалних савезника у војни сукоб са Ираном. Предстојећи парламентарни избори у Израелу даће ветар у леђа ратнохушкачким и религиозним партијама и коалицијама.

Због свега наведеног не треба журити са закључцима и не треба пре времена прогнозирати пропаст америчке хегемоније на Блиском истоку и у остатку света.

Сиријска армија чека на Ердоганов напад. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Нови Стандард