Ово поручује Зоран Костић Цане, фронтмен "Партибрејкерса" и "Шкртица", један од најаутентичнијих, најоригиналнијих и најважнијих аутора српске рокенрол сцене. Човек који је одавно схватио да је најважније "бити исти, посебан, слободан и само свој", на питање каква му је била прошла година, одговара:

- Била је турбулентна жешће, све време наопачке, све време је имала неки интензитет. Много људи које сам знао и који су ми били веома блиски је умрло. Била је прејака та 2018. у ишчекивању нечег. Да ли је то дошло, да ли је било, немамо појма.

Било је и добрих момената, "Партибрејкерси" су недавно били у Загребу?

- У гро плану је била турнеја "Брејкерса" која је почела новогодишњим концертом у Котору, а завршили смо је у Љубљани. Пре тога свирали смо у Загребу и Сплиту. Развалили смо, продати концерти, публика жељна да нас чује и да нас види, стварно је било супер.

Интересовање за "Брејкерсе" не јењава у Хрватској?

- Било где не јењава, у Сарајеву и свим градовима људи су жељни да чују "Брејкерсе". То су неке млађе генерације, јер такав бенд као што смо ми не постоји. Са снагом поруке, са идејом о слободи, са свирком пуном енергије.

У Београду свирате 22. марта у Хали спортова?

- Хала спортова је наше омиљено место за свирку, ту смо свирали више пута у каријери. Тог 22. марта требало би да све буде океј, да будемо сви заједно, да дишемо као једно. Да се још једанпут видимо и да нам се разлије осмех по лицу. Да буде јако интиман и леп догађај.

Чињеница је да се људи готово не смеју?

- Сви имамо неку слабу тачку, а те слабе тачке су се толико прошириле по људима. Људи живе под кључем, не можеш да их видиш. И велика је депресија, апатичност и све то. Људи се невољно буде. Плаше се свега, велика количина страха живи у њима.

Како се борите против страха?

- Не знам, бодрим се некако. Тај страх те угура у себе, као да те вакуумира и у фазону си: "Вау, нема шансе за ништа друго". А није истина. Са спознајом о вертикали, милији су нам дани. Хоћу да кажем, бодрити се, дружити са људима који могу да ти промене угао гледања. Да видиш да иза свих тешких ствари постоје и оне лепе и лаке. Да није све толико црно. Јесте, фрка је велика. Цивилизацијска је фрка у питању, где, како даље, шта? Ако се човек буде само уздао у технологију, баш ће се преварити.

А узда се...

- Зато што нико неће да носи никакву одговорност, нико неће да буде питан, да да неки одговор. Људи се крију сами од себе. Преживети до следећих дана, и то им је. Није фрка за технологију док не убије људску иницијативу. У људској иницијативи све лежи. Сваки човек би требало да примети још нешто, да дигне главу, да га не савија толико оно што је наметнуто и нешто што је сам себи наметнуо. Постоје добри људи, који имају способност и спремност за радост. Који кажу, јесте ово тешко, али види, на конто тога има и ово, и оно. Да ти укажу на други угао гледања.

Ко је ваша светла тачка?

- Другови, породица, Бог. Светла тачка је могућност да могу још увек да се објављујем, да се људи занимају за нас. На почетку турнеје "Брејкерса", док смо се усагласили, било је мало штуц-муц, а после смо "бријали" све у шеснаест, разваљивали смо. Младим генерацијама је лакше него нама, јер на нас више нико не рачуна, ми смо сад остаци неког времена, утрошак нечега што је било.

Један сте од актера документарца "Био сам панк пре тебе", о почецима панка у Београду. Да ли су панк оштрица и бунт отупели?

- Они постоје, али има једна ствар. Количина гуши суштину, али не може да је победи. Као што та ружноћа која се представља као лепота не може да вара људе стално. Не могу људи стално да се варају, пробудиће се кад-тад. Треба да размишљају о вредности свог живота. Да више нема кукавичлука. Ми се боримо за себе, за своју децу, за своје породице. Боримо се да не полудимо. Постоји толико падова у току дана, а замисли колико их је у животу. Нама се догађају стварне и нестварне ствари, обмане, заблуде и нешто што је реално стање.

И као да никог није брига?

- Био сам недавно у Словенији. Нема ђубрета, људи имају неку бригу о својој земљи. Онда дођеш код нас у Србију и видиш како смо ми запуштени у ђубрету. Видиш један велики немар. Све најгоре у нама је изашло ван нас у том околишу у коме живимо. Ми смо заборавили да се бринемо, заборавили смо да живимо као људи. Заборавили смо да смо људи! Толико је све извађено из нас, да смо само неке фигуре и љуштуре. То није истина, треба читати књиге, треба се обавештавати, не треба буљити у телевизор, читати новине и бити у технолошким мрежама, јер је све обмана. Живимо у мехуру од сапунице и само га треба пробити и ући у стваран свет, пружити руку стварном човеку. Живимо нечију бирократску и канцеларијску измишљотину, прописано нам је колико корака да правимо, колико витамина да уносимо, колика дужина наше мисли треба да, буде. Живимо у том свету и ако му не пружимо отпор, он ће нас самлети.

За разлику од ријалитија, за рокенрол има мало простора на телевизији?

- Има код Ивон на Студију Б и у емисији "Бунт" на РТС. Може да се живи и без ријалитија, тако што их нећеш гледати. И док мењаш канале, видиш тај ужас који је увек присутан и акутан. Људи треба да размишљају о себи и да раде на себи. Имаш гомилу бендова, супер свирају ал' немају песму, немају суштину о чему ће да говоре. Није тешко за "Брејкерсе", али је за друге бендове, укључујући и "Шкртице", веома тешко. Опет, технологија, колико год да је лоша, има добре стране. Бендови могу да се обнародују веома брзо. Данас направе ствар, сутра је сниме, прекосутра се већ зна за њих. То је стара рокенрол девиза, да се обнародује ствар док је врућа, док још има надахнућа. Дивим се свим колегама у напору и борби за опстанак.

Имате ли нове песме за "Брејкерсе"?

- Записујем ја сваког дана, па прешкрабам. Наш мозак је нападнут, наша душа је у ланцима. Само је питање слободе, да ли ћемо наћи поштовање и достојанство. Ако чекамо на другог да нам то да, ништа од тога. Морамо да се пријавимо за све што нам треба. Јер други не мисле о нама. Ми смо само неки статистички прорачун, бројка, нека потрошачка јединица. То је исто као кад за човека употребљавају техничке изразе, а његова осећања направе сувопарним. Човек је рођен да живи, да нађе неког, да има децу, породицу. Ако и нема то, да живи сам у свом миру. Најважнији је тај мир, који смо сви изгубили.

Сналажење у турбулентном времену

Ваш други бенд "Шкртице" је лане објавио албум на винилу?

- Изашла је плоча, свирали смо колико је могло у датим околностима. Све океј, идемо даље, ствар је само снаћи се у овом стварно турбулентном времену. Као да не постоје више правила, него како дуне ветар, тако те однесе негде и ти треба да се снађеш.

Бог постоји, помаже људима

После  радног дочека Нове године у Будви, Костић ће Божић дочекати код куће, са породицом. Друговима католичке вероисповести празник је честитао 25. децембра и уверен је да им је било драго. - Увек појединац може да оправда колектив, а колектив тешко може да оправда појединца. Може само да га угуши. Све те ствари, као индивидуалност, атомизирање, довеле су до тога да је човек постао усамљен. И кад живи са неким, јако је усамљен. Нема коме да се обрати. Та игра са речима, преокренут смисао, доводе до тога да не можеш ником да се пожалиш. Да нико не разуме шта ти треба. Дијаболична ствар је у питању. Али Бог постоји. Помаже људима. Постоје добре вести за све нас!

Прочитајте ОВДЕ све о филму “Руска помоћ Србији кроз историју”.

Извор: Novosti. online