Пише: Љубиша Морачанин
Многи геополитичари, стручњаци, а и обични лаици су се, од почетка политичке и војне кризе у источној Украјини, питали зашто Русија не реагује. Зашто не заштити своје сународнике? Као хришћански народ, Руси су и овога пута морали поднијети жртву, да би уопште кренули у борбу. Али, историја их је научила: без жртве нема побједе! Ко не познаје руску историју, зачудио би га овакав поступак Москве. Но, ако кроз историју анализирамо како су Руси ратовали, биће нам јасно да се увијек повлаче, чекајући да њихова „рука“ буде последња.
Без сумње, порази Наполеона и Хитлера су најсвјежија сјећања о томе како су се завршавали покушаји „покоравања“ Русије. Моћ трпљења Руса је био одлучујући фактор у великом наполеоновско-руском рату. Можда би генерал Бонапарта пред планирање рата тај фактор и узео у обзир, али император Наполеон није био способан за то. У том рату још једном се показала разлика менталитета Запада и Истока. Идеје Француске револуције нијесу нашле плодно тле у Русији.
Па, иако је, након Пирове побједе код Бородина, успио остварити свој главни циљ и ући у Москву, управо је у том граду, чекавши Александрово писмо, дочекао зиму и потврду властитог пораза. Ту је напокон схватио како су одлучни ти Руси, те да се са истинским родољубљем не може мјерити никаква војна сила, па чак ни Наполеонова. Сваки руски војник борио се за домовину, за властиту слободу и био је одлучан да заустави Наполеона као одузиматеља те слободе. Такав занос није се могао постићи у француској војсци и управо ту лежи један од кључева Наполеоновог неуспјеха у Русији.
Иако је, у својој књизи „Мајн Кампф“, Хитлер јасно описао свој став о нужности освајања територија Совјетског Савеза ради стварања новог њемачког животног простора, током првог раздобља Другог свјетског рата између ових држава је постојао потпуни склад. Без обзира на ту чињеницу, одмах након слома Француске 1940. године и јасних назнака да потенцијална инвазија Велике Британије неће бити успјешна, Адолф Хитлер у јесен исте године доноси одлуку о инвазији на Совјетски Савез.
Основни дио операције Тајфун (план за освајање Москве) се састојао у троструком окружењу које је требало довести до потпуног уништења противника. Слом прве линије одбране је одмах изазвао потрес у Москви. Георгиј Жуков је постављен за заповједника одбране Москве. Убрзо потом, 13. октобра Стаљин издаје наредбу да влада и највиши органи Комунистичке партије напусте главни град и преселе се у Самару. У данима када се вршила ова евакуација, Стаљин издаје проглас којим даје на знање свим становницима СССР да он неће бити евакуисан него да остаје у Москви.
Како се до 10. октобра 500 000 руских војника налазило у обручу, њемачки главни штаб је донио одлуку о наставку напада на Москву. Пошто је због потребе ликвидације снага у обручу био смањен број војника расположених за напад, покушај освајање града Туле пада у воду. Неуспјех у освајању овог града донекле резултира неуспјехом цијелог плана освајања Москве пошто је он био одређен као база из које ће бити покренуто опкољавање овог града.
Завршна одлука је пала њемачким нападом 15. новембра 1941. У првој фази овог напада, циљ Вермахта је био освајање града Клин који се налази сјеверно од Москве и мостова преко канала Москва-Волга. Ови циљеви су достигнути 28. новембра, када се њемачки војници налазе 35 километара од центра Москве. Тада долази до противнапада Црвене армије која противника одбацује на другу страну овог канала.
Друга фаза овог напада је био поновни покушај освајања Туле који отпочиње 18. новембра. Он ће такође у совјетском противнападу бити потучен тако да план о освајању сјеверног и јужног градића како би се прешло на опкољавање Москве пропада. Тада почетком децембра температура пада на -25 Целзијуса и све се припремило за посљедњу фазу операције Барбароса.
Противнапади којима је потучен последњи њемачки напад на Москву су само указивали на оно што предстоји. Како Вермахт није имао података да су сибирске трупе позване на подручје Москве, општи противнапад Црвене армије 05. децембра 1941. постаје потпуно изненађење. Однос снага почетком овог напада је био 1:1, али у стварности ту се борило милион промрзлих и од шест мјесеци борби уморних њемачких војника, против милион одморних совјетских (сибирских) војника који су се нашли у свом елементу.
Када је побједнички противнапад окончан, њемачке трупу су завршили на минимално 100 километара од Москве чиме пропада Операција Барбароса и почиње класични фронтовски рат.
Адолф Хитлер није слушао једног од својих претходника и креатора Другог рајха, Ото вон Бизмарка који је написао: „Чак и најповољнији исход рата никада неће довести до декомпозиције главних снага Русије, која је заснована на милионима вјерника Руса. Ово друго, чак и ако постану одвојени, као резултат међународних уговора, они ће се брзо поновно повезати међусобно, као и честица расјечене капи живе. Ова неуништива држава руске нације је јака према својој клими, територији и својој једноставности, као и потреби да стално брани своје границе. Ова држава, чак и након потпуног уништења, претвориће се у осветничког непријатеља.“
Бернард Монтгомери, британски војни херој, једном приликом је изјавио: „Прво правило, на првој страници књиге ратовања је – не нападај Москву.”
Сирију какву нико није видео погледајте ОВДЕ.
Извор: Седмица
