Пише: Весна Веизовић
Министар војни честитао Божић верницима и покојном патријарху Павлу.
Потпуно сломљен , на овај велики православни празник, који би да се он питао био још у децембру, као код свих напредних хришћана, као што су протестанти рецимо, наравно, мислио је на оне религиозне, а не оне протестанте које плаћа онај тајкун и његове деране што се туку кишобранима по улици.
Да је у децембру био Божић, онај мали Мирин не би произвео такав лапсус, честитао би Божић свим хришћанима и Папи,па и да погреши – није тако страшно, а већ ово – може бити велики проблем. Сад, поред свих обавеза и појашњења која мора дати медијима, и ово се накачило. Мора то видети да окрене у његову корист.
Сада је већ на глас размишљао:
„Заменио је садашњег патријарха преминулим, и то у божићној честитки. Тешко је радити са тим набеђеним комунистичким неверницима који без обзира на еволуцију и чињеницу да је Бог и религија сада већ незаобилазна ставка напредне транзиције и читавог модерног света. Еј бре, па он, садашњи патријарх га је одликовао орденом светог Саве… добро је да Светом Сави није честитао Божић.“
„Да само могу да виде они који ме критикују а ништа не раде, док се сви у својим домовима одмарају, уживају и свему што сам им Ја пружио, мучећи се и не спавајући данима, колико Ја имам обавеза које само стижу.Али нека, мени за ову земљу и неки нови народ ништа није тешко..“
Ипак, никако није могао да се сконцентрише на остатак обавеза. Медији о овоме неће ћутати данима. Како је само јадни мехо прошао, морао је јавности да изнесе најинтимније детаље из клозета. Данас кад неко помене Меху, више не види политичара, види врата од клозета. Мада, ко га је тукао по прстима да краде по гифтшопу. Али и овај мали Мирин ништа мање не сере…
Прво тетка,па теткин стан, па чија је тетка, па куд извукоше и оно да је дезертер, и психички лабилан за војску, побегуља…
Јесте да Мири пуно тога дугује, али овог није требало да прими. А опет са друге стране, мислио је, понекад је корисно скренути медије у правцу његових бројних и лако потрошних пијуна. Боље нек они гину него он.
Морао је да смисли оправдање, реално, што неће бити тешко, ипак ће овај народ све прогутати, нису то више људи који читају Црњанског, Андрића, Ћопића, Хегела, Иљина, а камоли Вебера, то су сада већ људи Харија Потера, сисате Маце, ријалити старлета, то су људи који цитирају Кију и Маријану Матеус, код њих је све могуће.
Ипак у овом тренутку, преломном за Србију када се из мртвих буде петооктобарски духови сањајући да опет буду султан `место султана, могу посејати страх завере, рећи да је мали Мирин послао поруку патријарху..рећи да је запретио патријарху да ће он до следећег Божића исто бити блаженопочинувши ако се не мане критика ове владе поводом Косова, или не дао Бог па да патријарху нешто буде.у том случају морали бисмо рат изазвати, бар на који дан, да се ово заборави.
„Шта да радим, шта да радим?“, опет је на глас размишљао.
„Можда да опет пошаљем Ђурића на Косово, да договорим са Шиптарима да га опет пребију, али да буде бар два дана у коми… или не, кога брига за Ђурића. Или да пошаљем Малог? Можда некога из опозиције? Да обавестим медије да нас чекају терористички напади од азиланата за српску нову годину? То бих могао, али после морам арапима да се правдам, па оним женама у црном, па стотинама оних који се боре за права њих… а можда се азиланти још и наљуте па оду, па шта онда да радим..хм..није вредно арапских долара. Најбоље би било да се отарасим малог Мириног, мада је тешко наћи некога ко би више и боље понизио војску Србије.“
Неко је покуцао на врата кабинета.
„Да?“
„Председниче, време је…“
Свега десет минута касније, наког оног божићног монолога, самозадовољно седећи испред групе новинара који су бојажљиво држали цедуљице са унапред добијеним питањима написаних управо од стране њега, великог вође, ако уопште буде хтео и на њих да одговара…
Замишљен и наводно тужан, загледан у неку тачку , као и увек избегавајући и око и објектив камере, он започе:
„Ја све могу да схватим, и да ме неко не воли, и да су поједини људи и политичари из опозиције љути јер нису успели, да ни након читаве деценије донесу напредак нашој земљи колики сам Ја донео за свега четири године, да не помињем ево већ седму годину. Они тамо помињу плате, пензије, помоћ родитељима са више деце, кажу боље се живело.Можда, али ви нисте ни свесни да сам Ја тај који је спасао пензије да их уопште имате. Дошли су неки људи и рекли – пензионерима више нема пензија, зато сам ја у холу хотела спавао три ноћи испред њихових соба да бих добио ово што сада имате. Знајте зато, ако ја одем, нико неће спавати по ходницима хотела да би обезбедио пензије и пензија више неће бити.
Ето јуче сам баш добио статистику и просек куповине из неколико великих трговинских ланаца, а статистика каже – купују Срби ко да ће сутра рат да почне. Ето идите лепо у канцеларију у рачуноводство било ког маркета и питајте, реците послао нас Вучић да проверимо јер му не верујемо. Па одакле паре ако се тако лоше живи.
А питајте те у рачуноводству како се куповало и колико 2008.
Но, нисам Ја данас овде на овај свети празник како бих водио битку кроз медије са опозицијом, већ знам да ће њихови већински медији, који само гледају начин да ме нападну , па желим тај напад и ту битку да предупредим. Сви смо већ чули да је извесна службеница из кабинета војног министра направила огроман лапсус. Али зар се не дешава то свима нама…Ајде да се не лажемо“, ту застаде гледајући у окупљене новинаре и нашавши ком дужнику ће да се обрати, пронађе малог ћелавца са пискавим гласом.
„Ајде ви. ДА , да, вама се обраћам, реците и колико пута сте некоме на Божић рекли „Христос Васкрсе“?“
Знајући шта мора рећи, новинар из цуга слага:
„Данас већ два пута.“
Неколико других новинара – дужника потврди да су и они јутрос изјавили како су погрешно честитали празник, неки чак и погрешним особама, па и мртвима су каже слали поруке. Показујући да жели тишину како би наставио са приповедањем, он намести наочаре, опет избегавајући поглед и живих очију и мртве камере, он настави:
„Жив човек греши, или што бисмо још лепше рекли-ко ради тај и греши. Па ево Ја сам јутрос обишао пола Србије, шта мислите да нисам погрешио, неколико пута и признајем то одмах. И војни министар би признао, желео је да дође овде и јавно призна и јавно се извини и патријарху Павлу и патријарху Иринеју, али Ја му нисам дао! Нисам желео да он буде још једна жртва организованих напада на мене. Ето не дам га! Нападајте мене, ударајте у моје груди, хватајте моје речи, али не дирајте моје људе. Ту реченицу за коју ће да се увате, према мојим сазнањима написала је извесна службеница, за коју чак имамо основане сумње да сарађује са опозицијом. Ја сам у првом тренутку хтео да је суспендујемо, али министар војни за кога многи и даље тврде да је атеиста, тај министар кога Србија данас напада је рекао „НЕ, данас је највећи хришћански празник, празник праштања, љубави и ја желим да будем добар хришћанин и зато праштам и молим и вас (Мене) да је поштедимо“.
Председник за тренутак заћута, обори главу, уздахну и благо се насмеши и настави:
„Ето каквог човека, човека са великим словом Ч хоће да нападају и то на данашњи празник. Ја се надам да ви разумете који је разлог ове ванредне конференције, Ја сам толико био срећан сазнањем каквог човека имам крај себе у власти да сам морао то са свим захвалним грађанима Србије да поделим. Хвала још једном и Христос Васкрсе.“
А онда као да је испричао добар виц, насмеја се и исправи:
„Христос се роди!“.
Понуду књига у Правдиној интернет продавници можете видети ОВДЕ.
