Тај сценарио се и обестинио јер је офанзива и званично почела.
Ово је најмање осми пут да Америка изневерила Курде у последњих 100 година.
Курди су етничка група од око 30 милиона људи смештена на раскрсници Турске, Сирије, Ирана и Ирака. Природно је што многи од њих желе властиту државу, за разлику од четири државе у којима живе.
С једне стране, Курди су савршено спољно-политичко оруђе Америке, која може да наоружа Курде у било којој од тих земаља ако јој је у датом тренутку непријатељ - било да би проузроковала проблеме влади те земље, било за остваривање неких других циљева, оцењује “Интересепт”.
- С друге стране, не желимо да Курди које искоришћавамо за властите циљеве икада постану превише моћни. Уколико би се то догодило, други Круди - дакле, они, који живе преко границе било које од те четири земље, оне, која нам је у том тренутно савезник - вероватно би почели да размишљају о слободи и независности - пише лист.
Чланак описује динамику догађаја која се непрекидно понавља од Првог светског рата наовамо.
1. Након што је Севрским споразумом 1920. године, распарчано Османско царство (које се борило на пораженој страни у Првом светском рату), укључујући и подручје које обухвата данашњу Турску, један његов део је био предвиђен за оснивање Курдистана. Турци су међутим, пружили отпор, стварајући довољно тешкоћа да би САД подржала нови, Лозански мир из 1923. Тај споразум је омогућио Британији и Француској да добију мандат над територијом данашњег Ирака, односно Сирије, док Курди нису добили ништа. Било је то први пут да је Америка изневерила Курде, мада је то била и најмања издаја.
2. После Другог светског рата, САД су постепено преузимале улогу главне колонијалне силе на Блиском истоку која је до тада припадала Великој Британији. Америка је наоружавала ирачке Курде за време владавине Абдела Карима Касема, који је управљао Ираком од 1958. до 1963, зато што Касем није испуњавао наређења.
Године 1963. Америка је подржала војни пуч, којим је Касем свргнут с власти, и одмах обуставила помоћ и Курдима и, практично је снабдевала нову ирачку владу напалмом, који ће она користити против њих.
3. До седамдесетих година XX века ирачка влада се окренула Совјетском Савезу. Никсонова админситрација, на челу са Хенријем Кисинџером, сковала је план са Ираном (тадашњим америчким савезником, за време шаха Резе Пахлавија) за наоружавање ирачких Курда.
План је био да Курди победе у Ираку и подстакну сународнике у Ирану да се и они побуне, а све са циљем да се изнури ирачка влада. Међутим, како је касније наведено у извештају Конгреса, “то није била политика и наших клијената, који су наставили да се боре”.
Након тога су САД подржале споразуме између шаха и Садама Хусеина који су обухватали укидање помоћи Курдима. Ирачка војска је ушла на север и поубијала хиљаде њих, јер су САД занемариле позиве упомоћ некадашњих курдских савезника.
4. Током осамдесетих година XX века ирачка влада наставила је геноцид над Курдима, између осталог, уз коришћење хемијског оружја. Реганова администрација је била врло добро упозната с тим да Садам користи нервни гас, али пошто им се свиђало оно што Садам ради у Ирану, супротставила се настојањима Конгреса да уведе санкције Ираку. Амерички медији су такође одгирали своју улогу. Када је новинар “Вашингтон поста” покушао да објави фотографију Курда убијеног хемијским оружјем, уредник му је одговорио: “Кога брига за то?”
5. Кад су Американци бомбардовали Ирак за време Заливског рата 1991, Џорџ Буш је позвао “ирачку војску и ирачки народ да узму ствар у своје руке како би присилили диктатора Садама Хусеина да поднесе оставку”. Ирачки шиити на југу Ирака и ирачки Курди на северу Ирака су то чули и покушали да ураде управо то.
Испоставило се да Буш није био потпуно искрен по том питању. Док је Ирак убијао побуњенике широм земље, америчка војска је стајала по страни.
Колумниста Њујорк тајмса Томас Фридман убрзо је објаснио зашто:
“Буш никада није подржавао побуну Курда и шиита против Хусеина, нити било који демократски покрет у Ираку” зато што Садамова “чврста рука у исто време држи Ирак на окупу, што одговара америчким савезницима Турској и Саудијској Арабији”. Америка је хтела да ирачка војска, а не обичан народ, преузме одговорност. У том случају, писао је Фридман, “Вашингтон би имао оно што би му највише одговарало: ирачку хунту чврсте руке без Садама Хусеина”.
Упркос томе, слике убијања ирачких Курда приказиване на телевизијама широм света изгледале су тако страшно да је Бушова администрација била присиљена да нешто предузме. Због тога су коначно подржали акцију која је започела британским настојањем да заштити Курде на северу Ирака.
6. За време Клинтонове администрације деведесетих година прошлог века, Ирачки Курди су били "добри Курди": будући да су били на мети прогона Ирака, америчког непријатеља, заслужили су саосећање САД. Међутим, Курди неколико километара северније, у Турској, осилили су се, а како су сметали америчком савезнику, они су били “лоши Курди”. Америка је послала Турској огромне количине оружја, које је она, са знањем Америке, користила да побије десетине хиљада Курда и уништи хиљаде села.
7. Независност ирачких Курда после Ирачког рата 2003. озбиљно је узнемирила Турску. Године 2007, САД су подржале Турско бомбардовање ирачких Курда у Ираку.
Након што је Трамп дозволио турску операцију, САД је осми пут изневерила Курде.
Ракетама на ирански танкер, нафта цури у Црвено море. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Блиц
