Исте године руско Министарство одбране објавило је освештавање интерконтиненталне ракете Јарс, пре њеног спуштања у силос на борбено дежурство код Калуге на западу Русије. На руским телевизијама се такође могу видети кадрови када свештеници прскају светом водом ракете Топољ, које су довезене у Москву на Параду 9. маја поводом победе у Другом светском рату. На Далеком истоку свештеник Максим Самохвалов благосиљао је авионе Су-25, затим следе благосиљања Искандера, нуклеарних подморница итд. јер се све ово оружје посматра као средство заштите и спасења.
Познати руски свештеник Всеволд Чаплин у интервју интернет-листу Взгљад нуклеарно оружје је назвао „анђелима спасиоцима“ државе, јер „само нуклеарно оружје спасава Русију од сукоба са Западом“, што је изазвало лавину критике, пре свега у Израелу, Великој Британији и САД. Отуда се појављују крајње необичне анализе са још чуднијим насловима: „ Иконе на стражи ’руског Лос Аламоса’“ (амерички портал Вор он д рокс), „Свештеници јачају армију“ (Економист), „Руско нуклеарно православље“ (Нешенел интерест – што је заправо наслов књиге Дмитрија Адамског), „Верска ревност у руским оружаним снагама у порасту“ (Економист), „Хоће ли Руска православна црква престати да благосиља ракете?“ (Тајмс) итд.
Суштина текстова је да Западу смета веза армије и цркве, а благосиљање од стране руских свештеника оружја и војника је „вера у свету воду“ (сматрају то примитивном предрасудом и погрешном вером). Међутим, када се пропаганда уклони, остаје и важно питање да ли вера може помоћи официрима да схвате своју одговорност?
Према аутору књиге „Руско нуклеарно православље“, Серафим Саровски је не само покровитељ програма нуклеарног оружја већ и „одговорни“ за зближавање РПЦ и нуклеарног комплекса. Дмитриј Адамски (професор који живи и ради у Израелу) тврди да се црква „убацила“ у умове и срца руских политичара, као и у руководиоце и научнике водећих института нуклеарне физике, затим људи који су ангажовани у космичким снагама Руске Федерације, а тој „зарази“ нису одолели ни официри и војници класичних родова армије“. Тако се, према мишљењу аутора поменуте књиге, појавила шанса да се измени политика Русије у области нуклеарног оружја.
У „Руском нуклеарном православљу“ наводи се и да је улога цркве у руском друштву добијала на значају кроз три фазе. Прва фаза је од 1991. до 2000. године (деценија обнове), друга од 2000. до 2010 (деценија враћања у веру) и трећа фаза је од 2010. до 2020 (организациона деценија).
У првој фази у јавности се појавила тежња ка упознавању православља и обнови вере, при чему је војни комплекс склопио споразум са Руском црквом како би задовољила „духовну глад“ (која код западних аналитичара има подругљив контекст). Пастирски рад ондашњег патријарха Алексеја и садашњег Кирила имао је важну улогу у томе да „нуклеарна елита“ прихвати православље као свој духовни оријентир. У овој деценији су, дакле, све три гране нуклеарне тријаде добиле своје небеске заштитнике.
За Адамског „деценија обраћања у веру“ је важна, јер је то била државна политика, тј. управо у то време је Владимир Путин покушавао да обнови значај Русије у међународној политици, а посебно наглашава да је и руски председник верујући човек, те да је веза Путина с патријарсима била кључна у овом процесу. Тада су у свим огранцима оружаних снага РФ почеле да се граде цркве и званично уводе свештеници у мисију међу припаднике руске армије. Указује се на „свете војнике“, подвиге верујућих војника, који организују војничка ходочашћа по манастирима, али се организују и „ваздушна ходочашћа стратешке авијације далеког домета“.
Тада нуклеарни арсенал Руске Федерације постаје најважнији инструмент националне безбедности, а православље заузима видно место у вредносном и идеолошком систему. У том контексту западни аналитичари су обратили пажњу на изјаву Владимира Путина из 2012. године о важности духовности за јединство руског народа и државе. Заправо у поменутој деценији ово је веома важна константа руске политике, јер су се Руси све чешће почели „одевати у православље“ и под утицајем цркве преобраћати из „номиналних верника“ у парохијане који редовно долазе на литургије. Упоредо с тим Руска православна црква постаје важан играч у међународној политици, посебно што се тиче Украјине и Сирије. Такође, армија добија војне свештенике који организују ходочашћа, а на бродовима и подморницама руске флоте појавила су се места за молитве.
У том контексту важна је чињеница да је преподобни Серафим Саровски постао небески заштитник нуклеарних снага РФ. Западни аналитичари сматрају да је Руска црква створила мит о Саровском како би указала на „божанско порекло совјетског нуклеарног пројекта и одређивање места где ће се изградити први конструкциони нуклеарни биро, чији је симбол постао управо поменути светитељ“.
Преподобни Серафим се родио 1754. и био је пустињак и старац повезан с манастиром у Сарову. Године 1903, по препоруци руског цара Николаја ИИ, канонизован је због аскетског начина живота и проповеди, али и због способности да лечи људе. Совјетска власт је покушавала да дискредитује Серафима Саровског и због тога су на месту манастира у коме је деловао светац изградили конструкторски биро за нуклеарно оружје.
Територију око бироа почели су да зову Арзамас-16. То је био затворени град који су прозвали руским Лос Аламосом. Биро је почео да игра важну улогу у стварању бројних модела совјетског нуклеарног оружја, па тако и хидрогенске бомбе РДС-220, коју су називали и цар-бомбом.
Деведесетих година прошлог века тадашњи патријарх Алексеј је неким чудом пронашао мошти Серафима Саровског и почео да указује на њега као пророка. Потом је црква почела да развија узајамне односе са Сверуским научноистраживачким институтом експерименталне физике, а ради јачања обе институције (време када руска држава није финансирала овај сектор услед кризе и недостатка новца). Патријарх Кирил (на челу РПЦ од 2009) сматра да црква има велике заслуге у очувању нуклеарног потенцијала, јер је у време нефинансирања програма и институција помогла да се одрже.
Године 2005. на чело корпорације „Росатом“ долази Сергеј Кириенко, који је додатно ојачао однос нуклеарног сектора и цркве. Саровски манастир је обновљен и тада су се појавили чланци који су указивали да је преподобни Серафим прорекао појаву „нуклеарног штита“ Русије и да је чак допринео његовом стварању. Другим речима, руско нуклеарно оружје се појавило као саставни део божје промисли да би се сачувао мир на Земљи, али и руски народ, затим уравнотежила америчка војна моћ и створио „баланс снага“.
Да је преподобни Серафим Саровски заиста срцем прихваћен од нуклеарних физичара говори и чињеница да су у Сверуском научноистраживачком институту експерименталне физике набавили 76 икона, поставили 66 паноа који сведоче о вези Серафима Саровског и Института, те купили 90 триптиха и 165 књига о овом светитељу, не само за потребе научника него и да се поклањају гостима.
Наравно, све ово није промакло русофобима, а један од њих Николас Гвоздев за амерички „Нешенел интерест“ пише да руска војна елита има за циљ да нађе начин да мотивише потчињавање, како би се сачувала држава, те уверила сваког становника Русије да се прихвати чувања државе. Овај циљ руске војне елите се на Западу извргава подсмеху (од аналитичара Дерека Реверона, Макубина Овенса и Гвоздева) – велика и оправдана брига за очување државе своди се на неосновану тврдњу да Руси у тој борби поступају по формули „умри-убиј-плаћај“. Дакле, ова формула се тумачи тако да Рус мора да одлучи за шта ће умрети, зато мора да убија и за то мора и да плати.
Све ово је неразумљиво Американцима, који не могу да дешифрују „нуклеарно православље“. Наиме, америчка војна елита у већини случајева уопште није упозната са православљем и историјом Словена, те и не разуме богословску и културну концепцију православне заједнице.
У западном свету императора Константина најчешће разматрају у негативним контекстима, као човека који је унаказио хришћанство, као циничног властољупца који је прихватио младу религију да би ојачао своју власт над Римском империјом. У православном свету Константин је канонизован због тога што је низом мера умањио јаз између земаљског и небеског царства. У православном свету и у Русији јаке лидере који су примали хришћанство често су називали „Новим Константином“ или „наследником Константина“.
На тај начин заштита цркве и друштва оправдавала је мисију државе и посебно кораке које је предузимала на својој заштити. Од 4. века православни свет верује да је држава заштитница хришћана. Ову идеју су даље разрадили словенофили 19. века, посебно Алексеј Хомјаков – говорио је о улози „стражара“ који остварују тешки задатак заштите верника од напада споља (не само у физичком него и у духовном, идентитетском смислу, што се сажима у појам сопство). И други аутори су разматрали ово питање, а када се појавила идеја о Москви као Трећем Риму, онда се појавила и обавеза руске државе да штити православне по целом свету.
Управо у том контексту западни аналитичари тумаче савремену руску политику. Како пише Николас Гвоздев, после распада СССР-а црква је створила нови наратив, према коме нуклеарно оружје и оружане силе постоје и да заштите отаџбину, и да послуже другим великим циљевима. Дакле, нуклеарно оружје није тек оружје масовног уништавања него гарант мира („оружје мира“). Ово подразумева и то да су припадници оружаних снага Русије, као и научна заједница, у обавези да се изборе са злом, а уколико то не успеју, онда ће завладати зло.
Сарадња цркве и армије не допада се ни британским аналитичарима који долазе до закључка да се тиме прогоне верске мањине и крше верске слободе и људска права. То се према Економисту догађа јер свештеници РПЦ све више заузимају место некадашњих совјетских комесара. Њихов задатак је да одрже политичко-морални дух војника, као и да спрече чак и мале показатеље другачијег мишљења, те сатру пламичке марксистичке мисли.
Августа 2018. у руској армији уведен је нови орган, Главна војнополитичка управа, са генералом у рангу заменика министра одбране на челу, што асоцира на управу која је јачала комунистички ентузијазам у Црвеној армији. Један од важнијих задатака овог органа биће усмеравање војника на православну традицију, због чега ће припремати војне свештенике и бавити се прикупљањем новца за изградњу храма оружаних снага, који следеће године треба да буде завршен у подмосковском парку „Патриот“.
Храм ће моћи да прими 6.000 верника, а на спољашњим зидовима биће контуре ракета и оклопних возила. Унутар храма на иконама биће наравно приказани догађаји из Светог писма, док ће око цркве бити постављени споменици светим покровитељима оружаних снага. Тим поводом први начелник ове управе, генерал Андреј Картополов изјавио је да „савременог руског војника није могуће изградити без високе духовности“.
Западним аналитичарима, јасно је, смета када свештеници благосиљају нуклеарне подморнице, интерконтиненталне ракете и нуклеарне централе. Смета им и изградња православних храмова и присуство војних свештеника у војним јединицама руске армије. Смета им што су се држава и црква ујединиле и заузеле заједничку позицију у заштиту нуклеарног потенцијала, као гаранта опстанка Руса и Русије. Управо због свега тога редакција листа Економист закључује „да се руководства Цркве и Кремља труде да ојачају борбени дух, а не мирољубивост и кроткост“. Наравно, да је обратно, не би имали примедбе.
Како ће Путин смањити амерички утицај на косовско питање прочитајте ОВДЕ.
Извор: Печат
