Небојша Матејић оставио је цедуљу са овим речима крај костију брата свог прадеде Радомира Матејића пре годину дана. Ипак, она је тек овог лета јавности пала у очи и изазвала бурне емоције, иако је била лична, порука потомка свом претку, да су још увек своји на своме.
- Прошле године сам био сам на Крфу и Зејтилинку са праунуком војводе Живојина Мишића, Ђорђем. Под свим тим утисцима током нашег путовања, свим причама о томе ко су наши преци били, а како су због своје части, дужности и љубави према земљи, кажњени у комунизму, осетио сам потребу да овде оставим поруку и икону наше крсне славе, Светог Стефана Дечанског. Поруку да смо опстали, још увек на нашој земљу, још увек своју на своме. Осећао сам као да му то дугујем - рекао је Небојша за Телеграф.
Те њиве које је некада орао Радомир, а које још дају род, налазе се у селу Јагњило код Младеновца. Као и толика друга младост, Радомир је погинуо на Солунском фронту. Породично име, крсну славу и задатак да обрађује земљу коју је младић одбранио својим животом, наследили су потомци његовог брата.
- Одрастао сам уз свог деду и моје су детињство пратиле приче о Великом рату. Отуда и љубав која и дан данас постоји према историји. Када се нађемо на оваквим путовањима, све оне слике које смо видели у књигама, све оне приче које смо чули од наших старих оживе на невероватан начин - каже Небојша.
Истиче да је порука била личне природе, те да није ни слутио да ће његове речи постати својеврсна персонификација данашњег српског сељака.
- У првом трену нисам ни био свестан снаге те реченице. Она се односила на личне ствари. Матејићи су још увек тамо где су били, на његовој, Радомировој земљи. Још увек је оремо, још увек је обрађујемо и живимо од ње. Али други су је доживели другачије и из личног поникло је једно дубље значење. Постала је оличење српског ината и жеље за опстанком на одређеним просторима.
Нарочито емотивно су је доживљавали људи који су избегли са Косова и с оне стране Дрине. Многи од њих су ми се јавили и причали колико су их речи погодиле. За њих оне имају посебно болно значење. То је тужнији аспект целе те приче - каже Небојша.
Додаје да постоји и још један аспект, онај нежељени. А то је писање и жврљање по костурници, које се јавља све чешће. Он је јаку поруку и икону оставио на папиру, који је лако одлепљен након неког времена. Бесадржајно жврљање ту остаје трајно.
Прочитајте ОВДЕ ко је то у униформи, чекао Вучића испред Скупштине.
Извор: Танјуг
