Бивши амбасадор Велике Британије у Србији, данас је, додуше не први пут, изнео запањујуће податке о некадашњем шефу Службе државне безбедности (СДБ) Србије, Јовици Станишићу. Наиме, он је пред овим судом као сведок Станишићеве одбране сугерисао да је поуздана информација да је Станишић био "тајни агент Централне обавештајне агенције (ЦИА) Сједињених Америчких Држава", коју је објавио 2016. у својој књизи "Разговори с Милошевићем".

Упитан "шта је британска влада знала о Станишићу", сведок је казао да "не жели да улази у то", будући да је услов за његово сведочење био да не буде питан о "прикупљању обавештајних података".

Говорећи о Станишићу као "застрашујућем шефу тајне полиције", он је рекао да је Станишић "знао где су тела закопана", међутим, није прецизирао да ли користи стилску фигуру за тајну у енглеском језику или мисли дословно.

Сведочио је о Станишићевој моћи, али и блискости са тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем посебно током 1995. током кризе коју су изазвали босански Срби узимањем припадника Унпрофор за таоце.

Подела Косова и "велика Албанија"

"Решење о Косову треба тражити у некој врсти поделе, која ће обе стране оставити подједнако незадовољне", један је од Робертсових ставова када је реч о јужној српској покрајини изречен још 2007. године.

- Косово треба да постане независно, али не у оквиру садашњих граница. У оквиру преговарачког процеса, једна од искључених опција (самонаметнута од стране међународне заједнице) је да Косово не треба да буде подељено. Тешко је разумети интелектуалну потпору ове политике када је стара Југославија прогресивно подељена, и када је предлог да се Косову да независност сама по себи подела Србије - сматра Робертс.

Робертс је говорио и о уједињењу Косова са Албанијом, рекавши да је косовским Албанцима речено да им није дозвољено да се у случају независности уједине са Албанијом.

Милошевић као "пироман и ватрогасац"

О Слободану Милошевићу је, у својој књизи "Разговори с Милошевићем" писао да се "до 1993. понашао као пироман, а потом као ватрогасац". Некадашњег председника Србије је назвао лукавим и интелигентним човеком који "није имао дугорочну стратегију". Како је писао, Милошевић је био срдачан и шармантан, али је знао и да се "напије и да буде насилан".

Нагласио је да је парадокс Милошевиц́евог режима био тај што се српски лидер повукао из јавног живота средином 1990-их, када је Робертс дошао у Југославију, и што га је било тешко видети или чути у јавности.

Према његовом суду, Милошевића је, када је Србија ушла у сукоб због Косова, све више обузимало "сумрачно" расположење и чинило се да себе види као "новог кнеза Лазара".

Није штедео ни Мила Ђукановића коме је предвиђао "крај политичке каријере".

Каријерни дипломата

Ајвор Робертс је иначе из Ливерпула, а школовао се на Сент Мери колеџу, као и на Универзитету у Оксфорду, где је и данас почасни сарадник. Дипломирао је и магистрирао на студијама модерних језика, а још давне 1968. се придружио Министарству иностраних послова и Комонвелта као трец́и секретар.

Његова дипломатска биографија је веома живописна, јер је службовао готово у свим крајевима света: похађао је студије арапског језика у Либану, радио у Паризу, затим у Луксембургу, а при Министарству иностраних послова био је ангажован и у источноевропском и совјетском одељењу. Такође, кроз своју каријеру бавио се и Западном Европом, а касније и европским интеграцијама радећи на заједничкој пољопривредној политици тадашње Европске заједнице.

Био је и први секретар Велике Британије у Аустралији, кратко време је радио и у тада новој, независној држави Вануату (бивши Нови Хебриди) као политички саветник у време побуне. Одатле се поново враћа у Аустралију и, након те "туре" од неколико година, враћа се у Лондон, односно у Форин офис.

Ни ту не остаје превише дуго, јер се почетком деведесетих сели у Мадрид, а након тога и у Београд, најпре као отправник послова и генерални конзул у Београду где, након признања СРЈ од стране Велике Британије, постаје амбасадор.

Током свог боравка у српској престоници водио је преговоре у име међународних посредника (Давида Овена и Карла Билта) са југословенским властима и босанским Србима. Београд напушта крајем 1997. године, након чега почиње да ради на оксфордском колеџу, али не задуго пошто одлази у Ирску као амбасадор, где проводи четири године (од 1999. до 2003. године. Након те службе, последња му је била у Италији, где је до 2006. био амбасадор.

Прочитајте ОВДЕ  какав то историјски компромис помиње Вучићев саветник.

Извор: Блиц