Сада, руски медији наводе како ће се пројекат ракетног воза “Баргузин”, који застрашује САД, одмрзнути.

Али, кренимо редом. Пројекат је замрзнут за време док је између Русије и Сједињених Држава на снази био Уговор ИНФ о уклањању нуклеарних пројектила кратког и средњег домета. Како су САД иступиле из уговора, а последично и Русија, сада се опет отворило питање већ створеног и функционалног, савршеног оружја за одбрану велике, руске, државне територије.

Шта је Војно-железнички ракетни комплекс?

То су железничке композиције као прикривени носачи интерконтиненталних балистичких пројектила који су 2016. били спремни за тестирање, јер је Русија са њима хтела да одговори на Пентагонов програм „Брзог глобалног напада“.

Из руског војној врха су тада рекли да ће трка у наоружању између Русије и НАТО пакта ићи у свим смеровима и коначно је довршен пројект који је, у тадашњој верзији, једном железничком борбеном ракетном систему “Баргузин” омогућио да носи шест интерконтиненталних балистичких пројектила, а опремљен је да са собом носи један комплетан ракетни пук.

“Један руски обновљени пук нове генерације “Баргузин” може носити шест интерконтиненталних балистичких ракета” „Јарс” или “Јарс-М”, писао је Тасс.

Укупно је требало да буде пет комплетних композиција, а нови систем је требало да уђе у службу до 2018. године. Раније је командант Стратешких ракетних постројења руске војске, генерал Сергеј Каракајев, изјавио да је завршен комплетан пројекат борбеног железничког ракетног система “Баргузин”.

“Тренутно се руска војна индустрија бави дизајном и стварањем сложених материјала и делова за тестирање”, рекао је генерал Сергеј Каракајев.

Међутим, то је био само завршни део изградње софистицираног, одбрамбеног система, пројекат који је био замрзнут и реактивиран крајем 2012. и то у склопу договора с НАТО пактом о нуклеарном разоружању, што је тада тражила америчка страна.

Руско министарство одбране је 20. октобра 2012. обележило 25. годишњицу од када је у Костроми 1987. на борбену дужност ступио први ракетни пук руског „Војно-железничког ракетног комплекса“ (БЖРК/ВЖРК) под командом потпуковника В. Спиридонова.

ВЖРК је осмишљен као воз са две или три локомотиве са посебним изгледом, који у ствари превози контејнере са интерконтиненталним балистичким пројектилима. У вагонима су, осим пројектила, били смештени лансирни и надзорни центар, технолошки и одбрамбени системи, особље и све остало што је потребно за живот посаде на дужи период.

Приликом узбуне, ВЖРК би добијао локацију и координате, одакле и према ком циљу треба испалити свој смртоносни терет, а за вожњу би користио више од 400.000 километара постојеће железничке инфраструктуре на територији Совјетског Савеза.

Структура и висока мобилност ВЖРК је у потпуности задовољавала потребе Црвене армије за време Хладног рата, а од стандардних лансирних центара се разликовао по великој покретљивости, али и због начина на који је пројектован, односно због могућности коришћења конвенционалног и нуклеарног оружја. ВЖРК је ’70-их вршио пробне вожње са пројектилима РС-22, а производио се у Павлограду у Украјини.

Пробна лансирања су касније вршена од 1985. до 1987. и у то време су постојале три дивизије, једна у Костроми, друга у близини Краснојарска и једна у околини Перма. Оне су имале 12 композиција са 36 пројектила, од којих свака са десет нуклеарних бојевих глава. Након тога је одлучено да се ти возови уклоне из система оружаних снага и 12. августа 2005. последњи воз „Војно-железничког ракетног комплекса“ у Костроми је повучен са борбене дужности. Читав систем је тада послат у базу за складиштење у регији Перм.

Привремени повратак “Војно-железничког ракетног комплекса“ на руске пруге

Током 2012. је командант Стратешких ракетних постројења руске војске, генерал Сергеј Каракајев, изјавио да се тада ради на могућем оснивању новог „Војно-железничког ракетног комплекса“, али је додао како „коначна одлука још није донета“.

Иако је последња композиција ових посебних војних возова повучена још 2005. године, касније се увелико причало о њиховом пуштању у одбрамбену патролу на руским железницама. РИА Новости су крајем децембра 2012. писале како руска војска изнова гради балистичке ракетне системе скривене у возовима.

„Русија ће развити нову верзију познатих ракетних возова, који нису ништа друго него нуклеарни системи који се по прузи крећу прерушени у теретне возове“, крајем 2012. пишу РИА Новости.

Руски војни индустријски-комплекс је већ тада почео да развија прве прототипове нових моћних и мобилних система нуклеарних пројектила инсталираних на возове и према тадашњим проценама први прототип новог „Војно-железничког ракетног комплекса“ је требало да буде оперативан до 2020. године. Али, као што смо рекли, пројекат је суспендован због превеликих трошкова и предност се дала системима „Авангард“.

Овакве батерије по процени војних аналитичара имају висок ниво„преживљавања“, а свој задатак због постојеће железничке инфраструктуре у Руској Федерацији могу да обављају са врло високим степеном ефикасности.

„Развој нових система ВЖРК је прикладан одговор на постављање глобалног противракетног одбрамбеног система“, изјавио је тада саветник руске Академије техничких наука и ветеран совјетских стратешких снага, Јуриј Зајцев.

„ Да ли је могуће да се данас поново покрене ВЖРК? Наравно да јесте. Читава његова инфраструктура је сачувана“, изјавио је тада Зајцев и додао „како нови систем може да буде опремљен пројектилима „Топољ-М“ или још боље пројектилима „Јарс“, домета 12.000 километара, јер ови други носе четири бојеве главе“.

„Високе наде, које су Руси имали након потписивања програма о стратешком разоружању Старт III, нису испуњене, а стратешко партнерство, о којем говори америчка влада, су само празне речи. Склапање уговора о даљем смањењу стратешког оружја је мало вероватно, а с обзиром на то, скроз је разумљиво да Русија чини све како би ојачала своје одбрамбене способности“, рекао је Зајцев и пре изласка Сједињених Држава из Уговора ИНФ.

Године 1993. Русија и Сједињене Државе су потписале споразум о смањењу стратешког наоружања на основу ког се Русија обавезала да уништи мобилне ракетне системе. Иако је 2002. Русија одустала од споразума, 2005. је „Војно-железнички ракетни комплекс“ у потпуности повучен, а од 2006. руске стратешке снаге располажу копненим мобилним ракетним системом „Топољ-М“.

Када је постало јасно да НАТО неће одустати од свог “противракетног штита”, поново се актуализовало питање враћања „Војно-железничког ракетног комплекса“ на руске шине. РИА Новости 18. децембра 2012. пишу како се возови, овог пута опремљени интерконтиненталним балистичким пројектилима „Јарс“, враћају у употребу.

Русија је планирала да у одбрамбене сврхе употреби стратешке ракете скривене у возовима, који ће путовати широм разгранате железничке мреже, тада као одговор на Пентагонов програм „Брзог глобалног напада“.

„Институт за термалну технологију“ у Москви је добио задатак да преобликује интерконтиненталне балистичке пројектиле „Топол-М“ тако да могу да буду скривени у „Војно-железничком ракетном комплексу“ и то већ у првој половини 2014., а не до 2020. као што се раније планирало“, изјавио је тада комнандант Стратешких ракетних постројења, генерал Сергеј Каракајев.

Ракетни систем на возовима који је, као што се види из архиве руског министарства одбране, већ постојао у Совјетском Савезу, поново је требало да буде у служби, али овог пута ниво технологије омогућава да носи савремене интерконтиненталне балистичке пројектиле.

Русија је раније поручила да је читав пројекат изнова актуализован након објаве Пентагоновог амбициозног програма „Брзог глобалног напада“, а Дмитриј Рогозин је у децембру 2012. упозорио НАТО „да ће Русија, ако се буде осетила угроженом, употребити нуклеарно оружје“.

“Они могу експериментисати колико год желе, али треба да користе конвенционалне бојеве главе на стратешким носачима пројектила. Треба имати на уму да ћемо у случају напада на нас сигурно прибећи коришћењу нуклеарног оружја, јер морамо да бранимо нашу територију и државне интересе”, изјавио је тада Дмитриј Рогозин.

„Брзи глобални напад“ је Пентагонов програм са усавршеним надзвучним пројектилима, којима су наводно мете кинески противсателитски пројектили, као и нуклеарна постројења у Ирану и Северној Кореји. Као у случају европског противракетног штита, кога је НАТО правдао „иранском претњом“, Пентагонов програм у Русији виде као претњу својој националној безбедности.

Није случајно да је тада руски председник Владимир Путин у маратонској конференцији за новинаре спомињао и постављање ракетних система Искандер и поручио исто што је неколико дана раније изјавио и Рогозин „како Русија постављање америчког ракетног штита на њиховој периферији сматра претњом руском нуклеарном потенцијалу и да ће на овај или онај начин Русија морати да реагује“.

Генерал Каракајев је рекао „како је предлог противракетног система који је скривен у возовима већ послат врховном команданту” и да ће, након његовог одобрења, нуклеарни системи у пуној тајности моћи да се крећу од западних граница у близини Европске уније, па све до Далеког истока. 

Први комплекс је могао да крене са тестирањем 2018. године, а пројектна документација је, како видимо, израђена на време и на лично одобрење врховног команданта руске војске, али исте године Путин из програма наоружања до 2027. године избацује систем „Рубеж”  и систем „Баргузин”, а уместо њих се укључује систем „Авангард“ као важнији за одбрану земље. Као што смо навели, разлог за искључење ова два система је немогућност истовременог финансирања наведених програма.

САД излазе из Уговора ИНФ и на руске пруге се враћа смртоносни „Баргузин“

Због уништења Уговора о забрани ракета средњег и кратког домета (ИНФ), структура стратешког оружја поправља се и у Русији и у Сједињеним Државама. Са великом вероватноћом се може претпоставити да ће Американци у догледно време почети да размештају пројектиле средњег домета у Европи и Азији. Њихова производња је већ покренута и ради се пуном паром. О томе, примера ради, сведочи тестирање прототипа двеју таквих ракета ове године, које би требало да постану копнене модификације “добрих старих крстарећих морнаричких ракета”.

Главни уредник руског часописа Национална одбрана Игор Коротченко верује да би један од одговора на ове процесе могао да буде оживљавање пројекта војно-ракетног комплекса „Баргузин“. Његова примена заустављена је 2017. године. Али, заправо је пројекат већ био при крају. У пролеће 2016. започела је производња прототипа Војно-железничког ракетног комплекса, тачније његових појединачних елемената. У јесен исте године, спроведена су тестирања пројектила, а летни тестови требали су да започну 2019. године.

Разлог заустављања пројекта било је ревидирање одбрамбеног буџета због недовољних средстава. Све снаге и финансије у вези са стварањем новог оружја за Стратешке ракетне снаге биле су усмерене на тешки пројектил „Сармат“.

Али главна предност „Баргузина“ је његова тајност, немогућност одређивања локације комплекса чак и са најнапреднијом извиђачком опремом из свемира и ваздуха. Будући да се овај воз споља не разликује од обичних теретних возова, од којих се на хиљаде свакодневно крећу руском железничком мрежом, он је за системе праћења невидљив све до тренутка отварања крова и подизања пројектила у вертикалан положај за лансирање.

“Баргузин” је идеалан у оном делу који се односи на његову заштиту од непријатељског уништења, што је потребно како би се одржао потенцијал за осветнички напад.

Као што смо рекли, идеја „Баргузина“ није нова и већ је спроведена у Совјетском Савезу 1987. године, када је усвојен РТЗ-23 УТТК „Молодец“. Главни програмер комплекса била је дизајнерска канцеларија “Југ” из украјинског Дњепропетровска.

„Молодец“ је био добар систем, али је му је мана била што је пројектил за њега тежио 105 тона, док су стандардни железнички вагони дизајнирани за максимално оптерећење од 60 тона. Дакле, прво је требало створити вагоне који се споља не разликују од стандардних, али са повећаним карактеристикама. Друго, било је потребно расподелити оптерећење на шинама, тако да специфични притисак на њих не премаши допуштене норме.

Наравно, било је и многих других проблема са којима су се совјетски програмери први пут суочили. Стога је стварање „Молодеца“ трајало годину и по дана.

Први совјетски и једини Војно-железнички ракетни комплекс на свету са три ИЦБМ пројектила од 15ЗХ61 био је воз који се споља није разликовао од уобичајеног воза који је служио железничким мрежама. Три вагона су прерушена у путничке, а 14 у хладњаче. Имао је и резервоар горива за дизелске моторе. Због прекомерне тежине воза коришћене су три локомотиве повећане снаге. Односно, “Баргузин” би могао да се креће и неелектризованим пругама. Борбена посада комплекса састојала се од 70 војника, а имао је аутономију кретања од месец дана. 

ВЖРК је морао да буде будан чак и у случају нападачког таласа узрокованог нуклеарном експлозијом. Тај захтев је тестиран на полигону Плесецк када је 1991. године близу „Молодеца“ експлодирала пирамида висине 20 метара, састављена од противтенковских мина уклоњених из Источне Немачке. Снага експлозије била је еквивалент 1.000 тона ТНТ-а. Направила је кратер пречника 80 метара и дубине од 10 метара. Одмах након експлозије, лансер комплекса је радио нормално.

Воз би се зауставио како би лансирао пројектил. Посебни уређај је контактну жицу преусмерио у страну, а кровови су померени са три вагона. Лансери су заузели вертикални положај. Ракете су лансиране из лансирних контејнера уз помоћ акцелератора, дижући интерконтиненталне пројектиле на висину од 20 метара и одводећи их на одређеној удаљености од воза, тако да ватра ракетног мотора не би оштетила воз.

Управљачки систем био је такав да је одступање од циља било око 400 метара. У овом случају, лансирање се може обавити са било које тачке руте. Максимални домет лета је 10.000 километара. Дужина ракете у лансирном резервоару у вагону је 23,3 м, а пречник 2,4 м.

Што се тиче времена, није било потребно више од три минута да добије команду Главног штаба да лансира прву ракету.

1989.је било 12 „ракетних возова“, наоружаних са укупно 36 ИЦБМ пројектила, који су се кретали дуж железничких мрежа Совјетског Савеза. У Пентагону се ништа није знало о положају сваког од њих, што је било изузетно забрињавајуће за америчку команду.

Стога је и тпком перестројке Вашингтон почео да инсистира “да се у име смањења нуклеарне претње овом систему одузме његова главна предност – тајност. 1991. године половини комплекса било је забрањено напуштање складишта, а координате тих складишта су биле добро познате. Други захтев је био да се систем од места сталног задржавања не сме удаљити више од 20 километара.

1993. године, приликом потписивања споразума СТАРТ-2, комплекси су забрањени. 10 “ракетних возова” збринуто је у постројењу за механичку поправку у Бријанску. Два су разоружана и послата у музеје, један у Санкт Петербургу, а други у Технички музеј АвтоВАЗ.

„Баргузин“ користи исти принцип размештања ракета и потребне опреме у железничким вагонима. Међутим, дизајнери нису морали да реше проблем надокнаде вишка масе ракете. Ракета „Јарс“ већ се користи у овом комплексу, а њена тежина не прелази 50 тона.

Олакшавање система такође пружа још једну предност, смањење потребне вуче. И зато за “Баргузин” неће бити потребне три локомотиве, него мање. Ипак, три локомотиве које вуку композицију од 17 вагона је превише за обичне возове и тако упадају у очи. Нови комплекс ВЖРК се не може сматрати потпуно прерушеним.

Водећи програмер пројекта је Московски институт за топлотно инжењерство, који је створио ИЦБМ „Топољ“ и „Јарс“, као и ракету „Булава“ за стратешке подморнице. Али, наравно, користиће се посебна модификација „Јарса“. Укупна снага појединачних бојевих глава и њихов број биће мањи од снаге ракете коју је некада носио „Молодец“, четири пута 500 килотона или шест пута 150 килотона. Међутим, домет ће се повећати на 12.000 километара.

У исто време, „Јарс“ има повећану способност за савладавање непријатељске ракетне одбране због кратког активног подручја када се користи ракетни мотор, електронски ратни систем и систем за избацивање. Тачност ће се такође повећати.

Наводи се и да ће нови „Баргузин“, односно већ спремни модели, бити скраћени и бити опремљени са три, а не са шест пројектила. У том случају ће се број дизел локомотива смањити на две, па чак и на једну. 

И наравно, још једна предност Војно-железничког ракетног комплекса „Баргузин“ је његова могућност брзог премештања. Наиме, воз је дизајниран да може да путује до 1.000 километара дневно.

Москва је овај пројекат пензионисала и због финансијских могућности, али и због наде да ће САД ипак остати у Уговору ИНФ. Сада, када то није случај, спремне композиције само треба „дотерати“, наоружати и пустити да путују руском железничком мрежом, увек спремне на одговор за могућу агресију.

Сирија ће одговорити свим средствима на агресију. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: logicno.com