Но, шта је Удба, ко су били људи који су је чини, зашто и ко ју је утемељио, одговори су коју нуди угледни историчар др сц. Зденко Раделић с Хрватског института за историју у Загребу у свом двотомном издању Обавјештајни центри, ОЗНА и УДБА у Хрватској (1942– 1954).
Раделић је, каже, на овом истраживању радио десет година, прошавши уз помоћ колега практично све хрватске архиве да би реконструирао историју југославенских обавјештајних служби у Хрватској онолико колико је то било могуће. Јер, како би се већ и дало претпоставити, документација није најбогатија, понегде је и неочекивано штура, но из свега се може јасно ишчитати метаморфоза структуре која је замишљена као потпора опшем антифашистичком ослободилачком покрету, а претворена у основни алат репресивног апарата који је до краја учврстио власт комуниста у Хрватској и Југославији.
Круна целог овог истраживања је попис од неких 7500 чланова Озне и Удбе у Хрватској у обрађиваном раздобљу. Није то тек једноставан попис имена, него и придружени животописи од десетак редова. Попис је састављен од више релевантних, али и проверених извора. Пример, у “Попису удбаша осуђених због Информбироа према ‘Прегледу’ и ‘Попису’ с допунама из ‘Података о историјату ресора (Удбе)” пронаћи ћемо овакав унос под бројем 62: Вучковић Иван Николе, р. 27. 1. 1927. у Брназама крај Сиња. Хрват. Из сељачке породице. Завршио 6 разреда ОШ и 1 разред гимназије у ЈНА. Земљорадник. Разведен. Члан КПЈ од 1. 12. 1945. У ЈНА од 20. 8. 1944. Потпоручник Удбе за котар Сињ. Ухапшен 4. 11. 1950, осуђен 31. 3. 1951. на 4 године на Војном суду у Загребу због несавеснога обављања службене дужности у вези с ИБ-овцима. Казна истиче 4. 11. 1954. Служба, како је неки често називају, била је и алат коначне демонтаже демокрације на овим просторима те је и стога једноставно била наднационалном. Како је служба настала, било је прво што смо питали др. Раделића.
– Наравно, главна иницијатива ишла је од водства КПЈ који је и организиовао партизански покрет и све што је везано уз њега. Може се говорити о поступном стварању обавјештајних центара. Од првих дана настанка партизанског покрета била је присутна идеја о важности обавештајног тј. сигурносног рада. Требало је открити намјере и снагу непријатеља и заштитити своје редове, а то значи чланове КПЈ и партизанске јединице. У почецима то је био задатак свих комуниста, док су поступно за те задатке били задужени само одређени партијци. Битно је нагласити да је у почетку главни циљ обавјештајног рада био прикупити податке војне природе, да би поступно све већу важност имали и подаци политичке природе. Другим речима, у самим почецима 1941. године обавештајно-контраобавештајна делатност била је углавном војног карактера, да би с временом та делатност попримала све више политичку, тј. револуционарну ноту контроле и обрачуна са свим политичким противницима и супарницима који су били или су могли бити сметња револуцији. Већ током 1942. године настаје широка лепеза обавјештајно-сигурносне делатности, од увођења обавјештајних и информативних официра у партизанским јединицама до стварања обавјештајних центара (ОЦ) који су у Хрватској били уведени крајем те године. Сваку је будућу федералну јединицу карактерше одређена специфичност обавјештајно-сигурносне делатности, напосе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Словенији где је партизански покрет био најразвијенији – каже историчар. Из обављеног пописа може се извести и статистика према којој се готово па може обликовати лик припадника службе у њеним почецима.
– Основни услов било је чланство у КПЈ или СКОЈ-у. Ретки изузеци били су допуштени само у почецима стварања ОЦ-ева или, пак, у задужењима на маргиналнијим и стручним положајима попут шифраната, возача или кувара. Међутим, поступно је и за таква места предуслов било чланство у КПЈ. По мојој процени, кадрови Озне били су најспособнији људи којима су КПЈ и партизани располагали. Такође је битно истакнути младост тих људи. Просечна доба чланова Озне и Удбе 1945. била је 26 година – каже и наставља с подробнијим тумачењем статистике националног састава који је последица националног састава НОП-а, али и, шире гледано, различитог односа Хрвата и Срба према Југославији, од начина како би требала бити уређена до њене негације. Обрачуни с неистомишљеницима – То ће се, осим током 2. светскога рата, потврдити и после 1970-их и 1990-их. Те поделе изражавају се и у „склоности“ усташама, четницима или партизанима, често не због некакве „љубави“ према фашизму или комунизму, него, понављам, великим делом због односа према Југославији, великој Србији или, пак, самосталној Хрватској. Дакле, разлог веће наклоњености Хрвата и Срба према одређеним ауторитарним и тоталитарним саставима, који су нудили радикална и брза решења, крио се у нерешеним националним односима и свим сукобима и неправдама које су из тога произлазиле. Но, то не значи да треба занемарити и социјалне прилике и неравноправности. Уз несумњиво важних ширих међународних околности, наведено је био разлог кратког трајања НДХ, и нешто дужег, али у суштини такође неуспелог СФРЈ.
Подаци говоре да је 1941. године удео Хрвата у НОП-у био 12,5 посто, а Срба 85 посто, док је 1945. удео Хрвата био 61 посто, а Срба 28 посто. У сигурносно-обавјештајним службама, тј. у ОЦ-евима, Озни и у Удби, национална структура била је још мање размерна уделу Хрвата и Срба у укупном становништву Хрватске. Тако је, према мојим непотпуним али, уверен сам, репрезентативним подацима, у раздобљу од 1942. до 1954. у партизанској обавештајној служби, односно Озни/Удби на подручју Хрватске, удео Хрвата био је 53,28 посто, а Срба 42,59 посто. Да подсетим, Срби су 1948. чинили 14,5 посто становништва Хрватске – објашњава историчар с Хрватског института за историју који је наведене податке израчунао на темељу доступних података о националној припадности 16,46 посто од 7504 припадника сигурносно-обавјештајних делатности и служби, колико их је укупно пописао у својој књизи на темељу извора и литературе.
Улога Тита у оснивању обавјештајне службе није до краја јасна, но он сасвим сигурно није контролу над њом препуштао никоме другоме. – Нема података да се Јосип Броз Тито посебно посветио тој специфичној делатности, али је сигурно био међу иницијаторима идеје да треба изградити обавјештајно-сигурносну службу. Верујем да је имао пресудну улогу у избору највиших, руководећих кадрова ОЦ-ева и Озне, а од 1946. године Удбе. У оснивању Озне важну улогу имали су и совјетски инструктори који су стигли у Народноослободилачку војску, а на темељу искустава из Совјетског Савеза. О томе нема сачуваних докумената, али има посредних показатеља. При свему овоме морам нагласити да за бројна важна питања, када је реч о Озни, нису сачувани документи или, барем, нису доступни јавности. Могуће је да, осим докумената који су доступни у Хрватском државном архиву у Загребу и другим архивима у Хрватској, постоје још неки документи у неким установама у Београду – каже аутор генезе Удбе.
Наравно, оно о чему се пуно расправља у контексту Удбе јесу обрачуни с непријатељем, односно неистомишљеницима и политичким противницима. Иако је нова власт прогласила 1944. године чак две амнестије, те се тражило хумано поступање са заробљеницима, а судити само “крвницима”, ситуација је мења у једној тачки. Јер, наводи Раделић у књизи, показаће се да су кажњавање ратних злочинаца, обнова југославенске државе, проширење нених граница и увођење федерализма, а увођење комунистичкога састава, мотивирисали партизанско водство на примену драстичних репресивних средстава у осигурању своје победе и једностраначке владавине. Милован Ђилас, дугогодишњи члан Политбироа ЦК КПЈ, устврдио је да су и пре „уласка у Београд”, дакле 1944., одређени критеријуми по којима је требало „одмах”, тј. „на лицу места” поубијати припаднике непријатељских снага, а споменуо је „припаднике недићевских и љотићевских формација”. Записао је да је одмазда била немилосрдна, а да су обухваћени и они који су били криви искључиво према револуционарним критеријиумима, дакле према критеријуми КПЈ: “Дакако, било је међу стрељанима и оних које би такве судбине поштедео и најгори, најнеправеднији суд. Али ратови, поготово револуционарни и контрареволуционарни, врше се по шематским, идеолошким критеријумима који током истребљења постану страст и пракса, навика и врлина: неко је крив не само што је нешто учинио него и што је нечем припадао”, наводи се у књизи Ђиласов цитат. Непријепорно је како је Тито знао за егзекуције, но такође према Ђиласу, ускоро је увидио како егзекуције не дају жељени учинак те је крајем 1945. зауставио даљња смакнућа без суђења. Но, та се одлука могла односити само на масовна смакнућа заробљеника, а не на сва смакнућа. Наиме, настављала су се стријељања без суда, побуњеника и њихових помагача.
Једноставну логику немилосрднога обрачуна с непријатељем објаснио је 1988. Иван Мачек Матија, начелник Озне за Словенију, и то наглашавајући опасност од интервенције западних Савезника: “У таквим околностима ми нисмо могли допустити да пустимо на живот издајице и злочинце који би у случају спољне војне интервенције могли послужити као кадар за рат против нове Југославије”, Мачеков је цитат наведен у књизи. Јасно, на подручју Хрватске реч је о пораженима, домобранима и усташама према којима није било превише обзира. Један од ретких припадника Озне и Удбе у Хрватској који је написао своја сећања јесте Јосип Бољковац. Описао је случај смакнућа на карловачком подручју у другој половини 1947, када је био шеф Опуномоћства Удбе за град и котар Карловац. Скупина милиционера и удбаша, међу којима је био и аутор, опколила је двојицу „ратних злочинаца” у Тончић селу. Након што су се предали, упркос обећању да ће им се судити по закону, Бољковчеви колеге убили су их на лицу места. О томе је Бољковац обавестио Вељка Дракулића, шефа Удбе за Хрватску, „који је одмах обојицу суспендовао”. Један је после враћен у службу, а други је након рада у синдикату убрзо послат у пензију. Архиви говоре и о сабласно минуциозном вођењу статистике. Тако се у књизи наводи како је осим непријатеља Озна у Славонији стрељала и неке домобране који су се придружили партизанима. О томе говори споменути Списак ликвидираних домобранских официра од 15. ИX. до 1. И. 1945. године и Списак ликвидираних од 15. ИX. 1944. године до 1. И. 1945. (осим домобранских официра), који је Озна за област ВИ. корпуса ЈА послала ИИИ. одсеку Озне за Хрватску 25. 1945. године.
Попис садржи 127 имена, али спомиње се укупни број од 198 смакнутих особа. Осим домобрана било је и неколико четника те припадника Српске државне страже. Поготово овде треба истакнути официре који су били сматрани као највећа претња реализацији револуције. “У НДХ било задње време 5-6 хиљада активних и око 8000 резервних домобранских те око 2500 до 3000 усташких официра. Сви су већином заробљени у Словенији и уколико нису одмах решени, транспортирани су у Срем. Сада има у Хрватској око 300 домобранских официра по логорима на пролазу за Срем и исто толико под истрагама. Усташких официра највише до 50. У Загребу се пријавило у мају 2882 домобранских официра. Од тога 1607 активних и 1275 резервних. Половица је већ решена, доста послано у логоре”, говори начелнику Озне за Хрватску од 3. 1945., вероватно упућено од његова Другог Одсека, један од ретких таквих сачуваних докумената.
Очигледно је како је реч “решени” чест синоним за смакнуће. Једна је од карактеристика понашања Озне заправо потпуна анархија, односно деловање мимо регуларне заповедне структуре Народноослободилачке војске. Незадовољство становништва било је толико да су средином 1945. на саветовању Озне за Хрватску Иван Крајачић Стево, начелник Озне за Хрватску, и Душан Бркић, члан Политбироа ЦК КПХ и министар правосуђа хрватске владе, захтевали од својих подређених да престану са смакнућима и да се „непријатељ одстрани” на легалан начин, одлукама војних судова и судова националне части. Међутим, неконтролисано насиље и убиства настављали су се и идућих месеци. Иван Крајачић Стево дугогодишњи је водећих хрватски обавештајац такође је особа о којој се често расправља, но о њему и његовом деловању има заправо релативно мало докумената. Но, то је уобичајена ситуација за припаднике злогласне обавештајне службе.
– О Крајачићу из докумената, уосталом, као и о већини руководећих кадрова Озне и Удбе, али и обичних чланова, из докумената готово ништа не можете сазнати. Постоје бројни извештаји Војној комисији КПХ која је потписао Крајачић, као и бројне депеше које је потписао, али то је нажалост готово све. Уверен сам да би било нужно написати Крајачићеву биографију, али сваки историчар који ће се тога прихватити суочиће се, када је реч о деловима његова живота, с недостатком извора да би задовољавајуће испунио такав историјски задатак. Иначе, посебно су занимљиви записници партијских ћелија, тј. основних организација КПХ која су деловала при Удбе у којима се могу пронаћи барем неки детаљи из рада и живота њених официра и чиновника. Пример, под тачком дневног реда „критика и самокритика“ крије се нешто више „сафта“ о свакодневном деловању удбаша – упућује др Раделић. Случај Ивана Шубашића На крају, ондашња Озна, а будућа Удба и КОС, претворена је у ефикасан и застрашујући алат за учвршћивање Комунистичке партије Југославије на власти. На који се начин коначно сломила грађанска опција и демокрација у Хрватској види се у поступању према Ивану Шубашићу које је у књизи описано у једном од највећих поглавља.
– Управо на случају Ивана Шубашића и Јурја Шутеја може се видети начин деловања Озне и Удбе. Реч је о прислушкивања телефона, контроли путем бројних доушника, који су, свакако, у случају ХСС-а били припадници те странке, до физичке пратње од официра Озне и Удбе који су даноноћно држали под контролом Шубашића и Шутеја. Важан је и случај Ивана Андреса којем сам посветио посебно поглавље јер је, по свему судећи, био доушник Озне и Удбе.
Удба је онеспособила ХСС као претњу политичком монополу КП-а, путем контроле, интернација, редовних саслушавања и претварањима, те судским процесима члановима водства, али и обичних чланова ХСС-а. Такви поступци, комбиновани са стварањем Извршног одбора Хрватске републиканске сељачке странке, на челу с прокомунистичким ХСС-овцима, својеврсном „комунистичком секцијом“ ХСС-а, дало је изврсне резултате за КПЈ. КПЈ је кроз политику Народног фронта формално и тактички прокламирао плурализам, али је врло брзо остварена његова потпуна диктатура. Сви који су покушавали политички деловати мимо Народна фронта, а то значи мимо или насупрот политици КПЈ, маргинализовани су, а најупорнији су завршили у затворима. Најбољи пример је Божидар Маговац, који је био и потпредседник Националног комитета ослобођења Југославије, дакле формално један од највиших представника Народноослободилачког покрета (НОП), који је након хапшења 1947. на политичком процесу 1948. осуђен на шест година затвора – каже др Зденко Раделић.
Прочитајте ОВДЕ све о тајни либанског товара.
Извор: vecernji. hr
