Ведрана Рудан у књизи говори шта ју је формирало, шта обележило, објашњава неке битне властите изборе које је у животу направила, путеве које је бирала када се нашла на раскрсници живота и како се на концу претворила у ту жену бритког пера, ума и агресивног, вулгарног изричаја по којем је, измешу осталог, постала позната. Објашњава и како је постала дежурна аждаја од које, чак и ако се слажу с њеним ставовима, због начина на који их сервира – зазиру.
Ведрана Рудан одрасла је у дубоко несрећној, дисфункционалној породици у којој је било пуно насиља, у кући у којој је живот, како га описује - био пакао.
Расла је уз родитеље алкохоличаре, девојчици је стуб била нона.
“Маму су колима хитне помоћи одвезли у лудницу. Повраћала је јетру, имала тридесет кила, црна у лицу и на умору, нико од нас није веровао да ће преживети и престати да пије. Имала је черке које је нису занимале, посесивну, злу мајку, мужа алкохоличара којег није волела, а могла је имати каријеру. Зашто би престала да пије? Ја сам имала двадесет година и толико сам се навикла на мајку алкохоличарку да ми то више није сметало”, пише на почетку књиге. Мајка ће се, неочекивано, вратити као излечена алкохоличарка, постати жена која ни салату неће зачинити винским сирћетом.
Ипак, децом се није бавила. “Била је опседнута злом које се њој наноси, зло које је она наносила нама није анализирала. Сигурна сам да нас није волела. …Моја мајка је сестри и мени у гене укуцала осећај да не вредимо. Сестра је била образована, течно је говорила три језика, прочитала ко зна колико књига, путовала је и желела више од свега да јој отац и мајка признају да вреди. Никад то није дочекала.”
“Моја је мајка ишчупала ћерку из срца. Кад се сестра разболела, била сам у паници. Мама, мама, сестра има рак плућа.” Тајац. “Добро, само се ти због тога немој узнемиравати. Ту се ништа не може учинити, сви ћемо једном отићи.”
… Никад нисам мајци рекла како се осећала, да ли је у болници или код куће, пати ли јако или подношљиво. Није је било брига. “Мама, умрла је.” Уздах. “Искључићу телефон да никога не чујем.” Није отишла на сахрану.
Рудан на једном месту пише да је “сваки гроб место где живи перу осећај кривице или траже љубав од оних који им је нису дали или је нису могли дати. Мртвима све опраштамо јер мислимо да праштање оплемењује. Како би мене могао да оплемени опроштај оцу? Мрзим га мртвог иако сам често падала у искушење да му опростим.”
“Оцу никад нисам опростила оно што је чинио мојој мајци, мојој сестри и мени. Вређао нас је, тукао, понижавао на хиљаду начина. Мртав је и заиста сам покушавала да нађем у себи снагу и опростим му. Тражила сам за њега олакшавајуће околности. Необразовани мушкарац из патријархалне средине не може бити другачији. Није истина. Нису сви мушкарци злостављачи. Уместо да опростим њему, опростила сам себи што му не опраштам. И осећам се добро. Неки злочини не застаревају.”
Чега се у животу, генерално, највише боји?
“Стара сам, бојим се умирања на рате. Намеравам да се убијем кад будем чула да имам неизлечиву болест, али има толико тешких болести које те без припреме вежу за кревет. Деца те неће убити, ни партнер. Да, највише се бојим лежања у кревету и беспомоћног чекања на смрт.”
Прочитајте ОВДЕ све о новој Колиндиној провокацији.
Извор: jutarnji. hr
