Пише: Константин Егерт
Тридесетог септембра 1999. су руски тенкови ушли у Чеченију – други пут у пет година. То је био почетак онога што данас зовемо Другим чеченским ратом. Први је потрајао од 1994. до 1996. и завршио се мировним споразумом који су потписали тадашњи руски председник Борис Јељцин и бивши совјетски официр Алсан Маскадов.
Некадашња совјетска аутономна покрајина је фактички постала полунезависна творевина коју води гомила завађених господара рата. Регион је номинално остао под контролом Русије, али у суштини Москва се није богзна колико питала. Већина Руса је тај споразум видела као пораз њихове државе – били су у праву.
У августу 1999. је реч међутим имао извесни Владимир Путин, тада нови руски премијер за којег се већ знало да ће наследити Јељцина. Млад и енергичан одмах је почео са оштром реториком о „чеченском питању“. Томе је допринела и серија мистериозних експлозија у стамбеним блоковима у Москви и Волгодонску у септембру.
Безбедност по сваку цену и „истребљење тероризма“ постали су приоритет за Русе. Када су трупе кренуле ка чеченској престоници Грозном, људи су добро знали да је за то мање заслужан бољешљиви Јељцин, а више Путин. Годину дана касније је Путин постао председник.
Рат је у званичном вокабулару називан „анти-терористичком операцијом“. Требало је да буде брз и победоносан. Напослетку, и главни вођа чеченских снага и велики муфтија тог региона Ахмат Кадиров променио је страну и направио договор са Кремљом.
Ахмат Кадиров је страдао у бомбашком нападу 2004. године. Његов син Рамзан – најмоћнији муслимански лидер у Русији – од тада води Чеченију као приватну грофовију.
У та бурна времена пре две деценије Руси су трампили још свежу слободу за тобожњу извесност коју има је понудио Путинов ауторитаризам. И ко би могао за то да их криви?
Колапс Совјетског Савеза донео је пад економије и пропаст мрежа социјалне помоћи. Када је Путин 1999. обећао да ће „гонити терористе свуда“, да ће „сабити бандите у тоалет и пустити воду за њима“, то му је сместа донело подршку десетина милиона људи који су жудели за моћним лидером који би обновио „самопоштовање“ њихове земље. Али сада морају да живе са последицама.
Грозни данас има челичне и стаклене облакодере, на улицама су бесни аутомобили – сушта супротност слици разореног града од пре двадесет година. Па ипак, више од 80 одсто прихода те аутономне републике састоји се од субвенција из федералног буџета.
Многи кажу да је то цена којом Москва мора да плати мировну погодбу са Кадировим. Непрестане су гласине о корупцији у Чеченији. Али нема места на којем би се о томе јавно говорило.
Путинова безбедњачка држава рођена пре двадесет година контролише изборе на свим нивоима. Нема независних посланика који би поставили питање о кршењу људских права или злоупотреби буџета у Чеченији. Нема независних регионалних лидера који би питали Кремљ зашто се порези њихових грађана троше на другом месту – гувернери 80 руских федералних јединица су заправо Путинови намештеници.
Судство је такође под чизмом режима – а и да није, тешко да би се нашли тужиоци и судије који би се позабавили Рамзаном Кадировим. Они које тај чеченски лидер сматра непријатељима нестају или умиру под чудним околностима. Рецимо истраживачка новинарка Ана Политковскаја убијена 2006. године или активисткиња за људска права Наталија Естемирова убијена 2009. Чују се оптужбе да у Чеченији влада шеријат, али то као да никога не интересује.
Нађе се још храбрих новинара попут оних из Новаје газете. Они су пре две године открили детаље о мучењу хомосексуалаца под Кадировљевим режимом. Али чему служе новинарска истраживања када нема тужиоца који би се тиме бавио?
Чеченија је и данас на много начина место које нема ништа заједничко са остатком Русије. Ни Кремљ ни руска подељена и слабашна опозиција не желе да то мењају. Када се – то јест, ако се – демократија једног дана врати у Русију, Чеченија ће бити можда и најтеже и најболније наслеђе Путинове ере с којим ће наследници морати да се изборе. Циљ ће бити да не буде опет рата.
До тада су Русија и сам Владимир Путин решени да живе у сенци рата за који су многи олако мислили да ће решити „чеченско питање“.
Било какав рат између САД и Ирана био би раван катастрофи, а Запад и његови савезници не могу да га добију. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Дојче веле
