- Српском роду ћу помагати док год сам жив и никада нисам срећнији и поноснији него када кажем да сам Србин - рекао је Шупица, аутомеханичар по занимању, а "велико, највеће срце" по вокацији.
Оснивач српско америчке хуманитарне организације "Спасимо српску децу" каже и да му је хуманитарни рад, посебно са децом, обогатио живот више него што је икада могао да замисли.
Прва акција коју је, како каже, покренуо заједно са свештеником Михајлом Микићем из Индијанаполиса, била је стипендирање деце чији су очеви страдали као припадници Војске Републике Српске.
Након тога Шупица је почео да доводи припадније српског народа, војнике, али и цивиле, рањене у сукобима на тлу бивше Југославије, на бесплатно лечење у Америку, али је, како додаје, пре тога било потребно отклонити велики проблем, јер су Србе сматрали непријатељима Америке и није им било дозвољено да долазе на лечење.
- Да бих то решио, искористио сам посету тадашњег председника Била Клинтона војној бази у Сакраменту и, уз пуно среће, сам се пробио до њега и указао му на проблем. Додао сам да ћу се, уколико ми не помогне, закуцати на крст испред Беле куће - каже он.
И, како додаје, вероватно би и био "закуцан", да у близини нису били новинари који су снимили разговор.
- Клинтон је позвао особу задужену за националну безбедност Беле куће и након месец дана стигло ми је писмо. Закон је промењен. Неколико недеља касније, у августу 1994. године примио сам прва четири рањена Србина из РС - рекао је он и додао да је, захваљујући несебичној помоћи многих, успео да у САД доведе на лечење 137 рањених и повређених у сукобима.
Да би њихово лечење било могуће, нашао је 29 доктора и три болнице који су пристали да потпуно бесплатно лече Србе, а међу првима је била девојчица Драгана из Сарајева, коју је погодила граната.
Шупица, чија је кућа након те одлуке постала својеврсна болница и прихватилиште, додаје да никад не бих спознао величину нашег народа да није било тих Срба и Српкиња који су прелазили океан без руку, ногу и очију, и на питање да ли би се опет отиснули у рат, одговарали: "Како другачије?" У међувремену је, како наводи, упознао и челнике једне од највећих компанија у Америци за дистрибуцију медицинског материјала, преко које је у болнице широм Србије и Републике Српске успео да пошаље 50 контејнера медицинске помоћи и исти број у још 16 земаља.
Шупица каже да је сународницима "морао" да помаже јер су му у мислима били детињство и страдања у Лици, убијена мајка, брат кога су одвели у Јасеновац...
Према речима тог великог хуманитарца, Организација "Спасимо српску децу" слала је и помоћ на Косово и Метохију, у бројне избегличке кампове широм Србије, ромској деци, старима и многим другима.
- Највећу радост коју сам доживео током хуманитарног рада јесу осмеси 20.000 деце који су добили неку врсту помоћи - од новца, одеће, обуће, шкослске опреме до лепог простора у обнављеним школама и вртићима - каже Шупица који у САД живи шест деценија и који је заједно са Миломиром Главичићем, донатором (95) из Канаде, један од највећих српских добротвора.
Иако је његова организација, која је, како каже, "направила мост измеду добрих и несрецних", за 25 година прикупила нешто више од пола милиона долара у новцу, укупна вредност донације је око 40 милиона долара, рачунајуци вредност бесплатних лечења и медицинског материјала.
Ако се рачуна и помоћ у медицинском материјалу, коју је Шупичина организација послала у 16 земаља, међу којима је и Етиопија, тај износ достиже знатно већи износ.
Шупица, аутомеханичар са највећим срцем, не престаје да помаже свој народ ни данас.
Ове године однео је помоћ седмочланој, социјално угроженој породици Петровић из села Житковац код Алексинца, која је остала без куће.
Пре две године је монахињама из манастира Нови Стјеник, смештеног високо у Кучајским планинама код Бора, обезбедио 10 соларних плоча и један генератор, захваљујући чему су им засијале сијалице.
Шупицина организација је послала и комплетно опремљену зубарску мобилну амбуланту у Краљево, возило Хитне помоћи у здравствени центар у Милићима, обновила је и комплетно ветеринарску амбуланту на КиМ у Ранилугу, школу у Власеници.
Поносан је, истиче, и на све Американце који су несебично помагали српском народу.
Ово је говор Владике Николаја Енглезима! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Танјуг
