– Смешне су лицитације о броју страних обавештајних служби у Србији зато што се у свакој амбасади налазе и службеници којима је посао да прикупљају информације о земљи домаћину. И то је чак и добро за нашу земљу, јер ће ти извештаји бити објективни, а не засновани на новинским чланцима или измишљеним причама. Али, проблем је 10 одсто обавештајних служби, искључиво из земаља чланица НАТО, које своје службе користе за остварење одређених интереса. Њима треба додати и рад обавештајних служби земаља из окружења, које због сопствених територијалних претензија такође имају циљ да се Србија ослаби.

На које земље мислите?

– Превасходно на Хрватску и Албанију, али ту су и Турска и Бугарска, свака са својим аспирацијама. Пре две године у Подгорици је одржан састанак челника тих служби на коме је детаљно разрађен план и задужења сваке од њих. Не требате да имате дилему да је све рађено под патронатом ЦИА. Сви они чекају на свој део колача, али тек пошто НАТО одигра кључну улогу. Уосталом, историја нас учи да су управо ове земље због послушности увек профитирале науштрб Србије.

Који су то интереси?

– Интереси суседа су очигледни, а интерес чланица НАТО је да Србија одустане од војне неутралности, а затим и да се по сваку цену одрекне Косова зато што желе да доминирају овим просторима. Нешто слично су већ урадили у Северној Македонији, а покушај је да се Србија прогласи зоном малигног руског утицаја или зоном корозивног кинеског утицаја. У остварењу тог циља се користе политичка и дипломатска средства, али и тајне, односно специјалне операције како би се процес убрзао или увео у жељене токове. Није никаква тајна да је Србија већ дуже време на мети специјалног рата, али пред нама је сада својеврсно финале те игре.

На шта тачно мислите?

– Реч је о завршној, пресудној фази у којој је најнереалнија опција да ће Запад одустати од својих циљева. Много је извесније да ће уколико своје циљеве не успе да оствари политичким средствима, то покушати уз примену крајње опције специјалних дејстава, а то је изазивање оружаног конфликта.

У јавности је већ више тих сценарија када је реч о Косову?

– Сви досадашњи упади специјалних косовских снага на север Косова заправо су имали ограничене циљеве и били у функцији покушаја провокације, али и „навикавања“ на те војне упаде. Овде је опасност од изазивања инцидента, после којег би Србија била доведена пред свршен чин да мора да одговори. Највећа опасност лежи у могућности да започну операцију која би у свим битним сегментима била припремљена и изведена као „Олуја“ 1995. у Хрватској.

Колико је такав сценарио заиста реалан?

– И те како јесте. Таква акција Албанаца би и за међународну јавност била прихватљива зато што се о „Бљеску“ и „Олуји“ нигде на Западу не говори о ратном злочину, већ о бриљантно изведеној војно-полицијској операцији. Чак је непријатељ исти, а то су Срби.

Ипак, не може се поредити Србија данас са Републиком Српском Крајином те 1995. године?

– И не треба да се пореде јер нема дилеме да је Србија сада у војном и сваком другом смислу и спремнија и одлучнија, али не заборавите да се са евентуалним уласком српска војска или полиција не би фактички супротставили Албанцима, већ мировним снагама на Косову, Кфору, а суштински НАТО савезу. Ту је та опасна замка. Албанци своју шансу и траже у евентуалном новом сукобу Србије са НАТО. Зато је могуће поредити напад на Крајину 1995. године с овим данас. Због тога је неопходно да се дипломатско-политичким маневрима и средствима по сваку цену избегне такав сценарио.

Додуше, Србија се хвали одличним односима са Русијом и да ће јој она помоћи?

– Немам никакве дилеме да би нас Русија подржала, али Русија је далеко. Можда би та помоћ смањила наше жртве, али немам дилеме да би било страдања. Једноставно, морамо да се помиримо са чињеницом да је НАТО тренутно највећа војна алијанса на свету и да би свака оружана конфронтација са њима била озбиљан проблем не само за Србију, већ и за читав регион.

То значи да Србија фактички не може да говори о „црвеним линијама“?

– Кључан проблем је управо у томе што с једне стране Србија одлична зна шта по сваку цену мора да брани, а то су њена територија и људи, а истовремено је свесна моћи НАТО. Зато је на политичарима, али и војним стратезима да учине све како не бисмо дошли до најцрњег сценарија, односно када да из таквог сценарија изађемо са најмање губитака.

Судбина Српске уз Србију

Колико је у свему овоме угрожена Република Српска?

– Судбина Републике Српске увелико зависи од јачања и могућности одбране саме Србије. Српска је фактички под још већим ударом од Србије зато што НАТО, као што на Косову жели у потпуности да овлада том територијом, то исто покушавају и у БиХ. Али, у том науму им се испречила Српска, због чега се и нашла на удару. Претпостављам да је једина дилема НАТО стратега да ли прво кренути отворено на Српску, па тек онда на Србију или прво на Србију. Они су свесни да је РС своју судбину везала за судбину Србије.

ЦИА држи Црну Гору, а Ми6 Босну

Које су зоне утицаја највећих обавештајних служби у региону?

– ЦИА је највише присутна на територији Косова, и то је та снага која усмерава албански корпус. Британска Ми6 је највише ангажована у БиХ где постоји њихов обавештајни центар. Када је реч о Србији, ту су укрштени интереси америчких, британских и немачких обавештајних служби.

Украјинска војска убија цивиле у Донбасу забрањеним српским оружјем! Више о томе ОВДЕ.

Извор: Вести Онлајн