Од многих принципа рада који су после Другог светског рата били на располагању инжењерима, за примену на летелицама, у САД је одабран тзв. Гатлинг, али са спољашњим извором енергије. Тај принцип рада је познат још од 1862. године, када је патент регистровао проналазач Ричард Џордан Гатлинг, што је резултовало серијом митраљеза и топова са шест до 10 цеви, обично монтирани на топовске лафете или бродове.
Међутим, током Првог светског рата, Немци су експериментисали са Гатлинговим патентом из 1893. где је као спољашњи извор енергије коришћен електрични мотор и тако је настао дванаестоцевни митраљез Фокер-Леимбергер. Ово средтсво је користило спољашњи извор енергије у виду електромотора или погона који се добијао од мотора авиона. Тврдило се да је брзина гађања била спектакуларних 7200 мет/мин па и више од тога, али је с друге стране, оптерећење чаура и појединих делова механизма било изузетно високо, тако да је поузданост била прилично ниска, а уз то, постоје аналитичари који сумњају да је брзина гађања била на нивоу горе наведених тврдњи. Када су Американци после Другог светског рата, а нарочито после Корејског рата анализирали ефикасност авионског наоружања, дошли су до закључка да је најмањи ефикасни калибар 20 мм, али у комбинацији са великом брзином гађања. Тако је настао топ М61 Вулкан са електричним спољашњим извором енергије, којим су до данас наоружани скоро сви амерички ловачки авиони. Тада је почела и својеврсна “манија” развоја и прилагођавања овог принципа различитим калибрима и наменама. Најмоћнији “изданак” је седмоцевни топ 30 мм ГАУ-8/А на јуришнику А-10 Тандерболт 2ом намењен дејству по тенковима са крова, где је оклоп релативно танак, што је демонстрирано нарочито током операције Пустињска олуја. Миниган М134 у калибру 7,62x51 мм појавио се 1963, пре свега за хеликоптере, те је обилато коришћен током Вијетнамског рата, где је изборио страховиту репутацију.
Минигaн
Принцип рада М134 Минигун и других сличних средстава заснива се на више цеви спојених у сноп, свака са сопственим механизмом рада. Окретањем цеви и механизама, долази до клизања појединих елемената механизма и остваривање пуног циклуса убацивања метка у лежиште, опаљења, извлачења чауре и избацивања, те практично брзина гађања зависи од брзине обртања цеви. Брзина гађања се релативно лако може регулисати променом брзине обртања електромотора, била је изузетно висока и кретала се између 2000 и 6000 мет/мин, са врло високом вероватноћом погађања. Поједини извештаји из Вијетнамског рата тврде да се у случају коришћења тзв. коктела муниције са приближно сваким петим обележавајућим метком, добијао непрекидан светлећи сноп од цеви до циља, што је олакшавало нишањење и усмеравање ватре ноћу. Шест цеви, уједно значи да је оптерећење једне цеви, односно једног механизма на нивоу било ког другог митраљеза, јер је брзина гађања по једној цеви, тј. механизму 300-1000 мет/мин. Осим тога, повезивање у сноп је обезбеђивало велику крутост, док је равномерно сагоревање и експанзија барута, захваљујући чињеници да нема отвора за позајмицу гаса, заједно давало врло високу прецизност.
Недостатак је свакако представљала релативно велика маса од 39 кг без извора енергије и муниције, а са њим 42,5 кг, три до четири пута више у односу на “обичан” митраљез. Са 500 метака, маса је износила око 47,5 кг. Сасвим је јасно да је ово превише за употребу од стране стрелца и послужиоца у склопу пешадијског одељења, тако да је Минигун углавном коришћен на хеликоптерима (најчешће УХ-1, АХ-1, АХ-6), у посебним турелама испод носа, авионима (А-37, АЦ-47) или у подвесницима, као и на возилима (оклопна возила, камиони за заштиту конвоја) и бродовима, где је маса од секундарног значаја.
Дилон Аеро улази у “игру”
Миниган је био дело чувене компаније “General Electric” и данас врло активне и успешне у различитим гранама. Временом, упркос релативно робусној изради, ратна дејства су узроковала неминовно хабање делова и све више М134 морало је да буде повучено из употребе. Многе мање фирме су почеле да добијају уговоре за израду резервних делова и поправку, али је квалитет често био проблем, те је поузданост бивала све мања. Корисници су често прибегавали набавци мање ефикасних али поузданијих “обичних” митраљеза. Међутим, почетком деведесетих година 20. века, компанија “Dillon Precision”, почела је с набавком ових митраљеза, за потребе филмске индустрије, из војних вишкова, али су се поново показали проблеми са поузданошћу репарираних примерака. Детаљна анализа, као последица потребе филмске индустрије која није имала намеру да чека, натерала је људе из “Диллон Пецисион” да анализирају и отклоне узроке кварова. Један од проблема био је на систему за храњење, те је направљен нови под ознаком ДАФД-2000, а након њега и побољшани ДАФД-2001, као и читав сет делова: затварач, цеви, носачи и др.
Оружане снаге су после изузетно успешних демонстрација, где је испаљено 50.000 метака без иједног застоја, понудиле уносан уговор ћерци фирме “Dillon Precision” под називом “Dillon Aero”, за ревитализацију М134. “Dillon Aero” се ту није задржао, већ је учињен напор да се смањи маса, што је и урађено конструкционим интервенцијама, али пре свега заменом делова попут кућишта и ротора од челика, деловима од легура титана. На тај начин је добијена варијанта М134Д, чија је маса смањена на само 19 кг. Друга интервенција је смањење највеће теоретске брзине гађања са 6000 на још увек врло високих 3000 мет/мин. Ова мера је вероватно предузета да би се задржао дуг радни век, с обзиром на нешто мању отпорност легура титана на хабање, у односу на челик. Занимљиво, исто је учињено и на авионским топовима ГАУ-8/А код којих је брзина гађања смањена са 4200 на 3900 мет/мин. Радни век цеви М134Д је 100.000 испаљених метака, а кућишта 500.000 метака, што је знатно дуже у односу на уобичајени радни век сандука митраљеза од око 40.000 метака. Све је то довело до поновне широке употребе ових врло ефикасних и прецизних митраљеза. За нас најинтересантније је да је управо М134Д виђен на показно-тактичкој вежби “Повратак 2019” монтиран на домаћем возилу Милош. Поред тога, појавила се информација да ће се М134Д користити и са средњих хеликоптера Супер Пума који се очекују у саставу МУП Србије.
На основу свега изнетог, сасвим је јасно да, бар у првој фази, М134Д неће бити масовније коришћен. Међутим, уколико ће се возила Милош масовније користити у наоружању, можда ће се повећати и број ових врло ефикасних митраљеза, додавши Српским безбедносним снагама потпуно нову димензију и квалитет.
Совјетски одговор
Мање је познато да су и совјети имали оружје слично америчком Минигaну. Ради се о митраљезу ГШГ-7.62 у калибру 7,62x54Р. Појавио се 1970. године знатно после М134, уместо шест имао је четири цеви, а брзина гађања је била 3500 или 6000 мет/мин. Највећа промена се односи на принцип рада. Док је М134 за погон користио спољашњи извор енергије, ГШГ је за погон искористио енергију барутних гасова. Предност овог решења је практично тренутно постизање пуне брзине гађања, док је код М135 било потребно око 0,5 с, док се не постигне довољна брзина обртања са спољашњим извором енергије. Маса ГШГ је 18,5 кг, што је још једна предност над Минигуном, али је сасвим сигурно и да је оптерећење цеви знатно веће, а самим тим је краћи и радни век. Међутим, чињеница је да се ГШГ користи само у склопу хеликоптерског подвесника ГУВ-8700 и са хеликоптера Ка-29 са утврђене тачке на вратима, а било је још неколико експерименталних примена. Чињеница је да ГШГ није пронашао толико широку примену као Минигун, а није искључено да је томе један од разлога релативно кратак радни век због велике оптерећености, што је уосталом, једна од заједничких карактеристика и других совјетских авионских митраљеза и топова.
Како изгледа Дамаск после гранатирања од стране Израела, погледајте снимке ОВДЕ!
Извор: kalibar. rs
