Карпентер, који у Београду учествује на Седмој недељи НАТО-а коју организује невладин Центар за евроатланске студије (ЦЕАС), сматра да до наставка дијалога неће доћи скоро, узимајући у обзир чињеницу да на такозваном Косову још није формирана влада након избора одржаних у октобру 2019, док у Србији избори тек треба да се одрже на пролеће 2020.
Он такође види као охрабрујуће појачано интересовање САД-а за регион, али изражава забринутост због честих промена у актуелној администрацији председника Доналда Трампа.
Карпентер је изјавио: “Драго ми је да су САД обновиле свој интерес за регион и да су се дипломатски укључиле са више изасланика. Мало ме брине одрживост тренутног обрасца, у смислу како ће у пракси изгледати рад два паралелна изасланика (Метјуа Палмера и Ричарда Гренела). Али свакако ме радује да су државни секретар САД-а Мајк Помпео и Џон Болтон (некадашњи саветник за националну безбедност САД-а) посетили регион.”
Проблем актуелне администрације у Вашингтону, нажалост, јесте што су се људи на одређеним позицијама задржали кратко. Мислим ту, пре свега, на Веса Мичела (функционер Стејт департмента) и секретара одбране Џима Матиса. Тешко је на тај начин обезбедити кохерентну политику на период дужи од неколико месеци.
Мислим да та пажња Вашингтона на кратак рок није добра за дугорочне проблеме са којима се Западни Балкан суочава. Тако да сам са једне стране срећан што се поклања већа пажња и што постоје људи које чешће посећују регион, али са друге стране, нисам сигуран да је то одрживо на дужи рок.
Када говоримо о дијалогу Београда и Приштине, како у томе видите улогу Сједињених Држава? Може ли се очекивати одважнија и директнија улога САД-а?
Моје мишљење је да нема шансе да ће бити успеха у дијалогу између (тзв.) Косова и Србије уколико САД и Европска унија не седну заједно и дођу до заједничке, не само стратешке визије, већ тактичког плана како стићи од тачке А до тачке Б. Уколико САД и ЕУ нису истог мишљења по питању тактике, неће бити успеха. То би, по мени, морала бити почетна тачка, а онда надаље се могу укључити друге стране и кренути напред.
Нажалост, тренутно не видим ништа на столу што би нас заиста могло померити од тачке А до тачке Б. И ту мислим на евентуални споразум о замени територија и знам да актуелна администрација у Вашингтону подржава оно што две стране договоре међусобно. Мислим да је то, уопштено говорећи, паметна стратегија - да се подржи оно што две стране договоре.
Међутим, морам да кажем да не видим да постоји политичка воља за ту врсту споразума сада, нарочито на Косову. Не видим да би већина становника стала иза таквог решења, а уколико немате не само просту већину, већ солидну већину на обе стране, онда цела ствар пада у воду. Без тога, нажалост, не видим пут напред за сада, што не значи да је напор узалудан и да не постоји начин да се крене напред, већ само да морамо пажљиво да размислимо шта је, у ствари, план.
Да ли је оптимистично очекивати да ће се дијалог наставити ускоро, ако узмемо у обзир да су на такозваном Косову одржани избори, а да у Србији тек треба да се одрже наредне године?
Мислим да је потребно направити паузу наредних неколико месеци. Мислим да је у реду да се наставе састанци преговарача, али је реалност таква да и даље чакмо формирање владе на Косову, а на пролеће наредне године ће бити одржани избори у Србији. Док не прођу ти изборни процеси и док не добијемо владе које су стабилне и које могу представљати интересе својих грађана, мислим да је тешко замислити неки напредак.
У светлу одлуке Европског савета да не отпочне приступне преговоре са Албанијом и Северном Македонијом, било је изјава и у Вашингтону да би то могло отворити врата другим утицајима на Западном Балкану, нарочито утицају Русије. Какво је Ваше мишљење поводом тога?
Мислим да је то катастрофална одлука за регион и да шаље сигнал да реформе и напредак неће бити награђени, нарочито у случају Северне Македоније, која је остварила огроман напредак у последње две године. Одлука да се тако нешто не награди је, по мом мишљењу, стратешки кратковида. Можда није на мени да изговорим овако нешто као Американац, јер је реч о питању унутар ЕУ, али верујем да је постојао консензус унутар ЕУ да је вредело донети одлуку о почетку преговора и да је само председник Француске Емануел Макрон био тај који је ту одлуку спречио.
Нажалост, мислим да је такав Макронов став последица његове унутрашње политике у Француској. Надам се да ће Макрон променити мишљење у наредним месецима. Не мислим и надам се да то није његов коначни став.
У Србији је проруски наратив веома изражен, не само у медијима, већ и у делу Владе. Недавно је одржана војна вежба на којој је приказан руски ракетни систем С-400 што је изазвало забринутост и у Вашингтону и у Бриселу. На који начин поруке које шаљу политичке елите у Србији могу или не могу бити погрешно схваћене?
Карпентер: Разумем да постоје јаке историјске везе између Србије и Русије и те везе дефинитивно треба неговати и славити. Верујем да је непромишљено да амерички или западни званичници долазе у Београд и покушавају да тврде да би те везе требало раскинути. Те везе датирају вековима уназад и треба их неговати. Право питање за људе у Србији јесте који модел управљања виде као најбољи за Србију у наредних десет, двадесет, педесет па и сто година.
Да ли је то аутократски, лоповски систем председника Русије Владимира Путина и Русија са економијом слабијом од економије Шпаније, животним веком краћим него у Либији и изгледима за економски раст који не обећавају много или је то динамичан, напредан, иновативан економски систем који видите у САД-у, Канади, Француској или Немачкој. То је цивилизацијски избор који грађани Србије морају направити сами за себе.
Нема ништа лоше у јаким историјским везама са Русијом. То је иста порука коју упућујем и Русима, младим Русима нарочито. Ми не желимо да негирамо вашу историју и културу. Примера ради, Русија има једну више Нобелову награду у области науке него цела Азија заједно, имају веома богату културу, али шта је циљ за будућност? Да ли је то "путинизам" или нешто друго? И то је питање које грађани Србије морају поставити сами себи.
Како видите улогу НАТО-а у Србији и у региону?
Мислим да НАТО у идеалним условима може бити снага за помирење и заједнички рад у областима попут војне медицине, у цивилној одбрани у ванредним ситуацијама, мировним операцијама. Постоји толико много ствари које НАТО може радити, а које државе у региону може зближити.
Основна ствар и лепота НАТО-а јесте да је то одбрамбена организација у којој је чланство условљено захтевима, тако да оне државе које желе да буду чланице морају да испуне одређене услове како би се квалификовале за чланство, што је Северна Македонија учинила и ускоро ће, надам се, када Шпанија буде ратификовала (протокол о чланству), Северна Македонија постати тридесета чланица Алијансе. То је дивна вест за НАТО, јер обогаћује Савез.
Али, не мора свака држава у региону бити чланица. НАТО не стреми томе да уведе нове чланице у организацију. НАТО-у није потребна Србија унутар организације, али наравно, жели да сарађује са Србијом. Лопта је свакако на терену Србије. Али, толико је ствари које НАТО може урадити од којих Србија може имати користи, као што је модернизација процедуре сертификације како би Србија слала своје представнике у мировне мисије или спремност у случају ванредних ситуација. Све то су ствари на којима се радило у прошлости и на којима се може наставити рад у будућности.
Највећа корист коју сам видео, док сам служио у Пентагону, јесте веза између људи, када официри НАТО-а дођу у Србију и разговарају са српским војним званичницима, они се одлично слажу и одмах нађу заједнички језик и угао посматрања ствари. То је врста везе коју желимо да наставимо да унапређујемо. Мислим да је то талас будућности.
Бивши телохранитељ Милошевића открио непознате детаље из живота бившег председника СРЈ, више о томе прочитајте ОВДЕ!
Извор: Радио Слободна Европа
