Саморуков који је у Београду прошле седмице учествовао на панелу о утицају Русије на Западном Балкану у оквиру Седме НАТО недеље,рекао је да Западни Балкан није приоритет за Русију, да она није спремна да у регион уложи много новца или напора, али да не жели ни Запад на Балкану.
“Западни Балкан није приоритет за Русију и она није спремна да у регион уложи много новца или напора, али не жели ни Запад на Балкану. А опет, са друге стране, не жели ни да замени Запад у региону. Геополитички лимбо у коме се регион тренутно налази је идеалан за Русију. То не значи ни потпуну стабилизацију, ни потпуну дестабилизацију, већ нешто између. Русија не жели да се замрзнути конфликти на Балкану реше, јер управо замрзнути конфликти држе Западни Балкан даље од НАТО-а и Европске уније, али исто тако Русија не жели ни да ти конфликти постану активни, јер и она има своју црвену линију.
Примера ради, Русија жели да Милорад Додик (члан Председништва БиХ) успори сарадњу Босне и Херцеговине са НАТО-ом и ЕУ, али не и да Додик прогласи независност (Републике Српске), јер би то Русију ставило у врло неугодан положај да мора да бира – да ли да настави да подржава Додика или не и да постане активнија у региону.
Русија не жели да се конфликт Србије и тзв. Косова реши
Појачан је интерес САД да буду више присутне на Западном Балкану и да имају, може се рећи, активнију улогу како би се наставио дијалог Београда и Приштине. Какве су амбиције Русије?
“Русија, као и у другим конфликтима на Западном Балкану, не жели да се конфликт између Србије и тзв. Косова реши. Подршка Русије је у овом времену кључна за Србију, пре свега због ситуације на КиМ. Србији је потребна Русија на међународном нивоу и њена моћ у Уједињеним нацијама, како би спречила потпуно признање тзв. Косова. Чим се конфликт реши, Русија више неће бити толико привлачна Србији. Али, до сада смо видели толико проблема и препрека на путу да се овај конфликт реши да Русија практично и не мора много тога да ради како би то спречила.
У том смислу, и изјаве које долазе од руских званичника су двосмислене. Са једне стране, Русија каже да је спремна да подржи свако решење које је прихватљиво за Србију, али са друге стране каже да би то решење требало буде базирано на Резолуцији УН 1244, која онемогућава независност тзв. Косова. И управо са том двосмисленошћу Русија жели да покаже Србији да Кремљ, у ствари, не одобрава да Србија призна тзв. Косово.
Али, свакако не бих рекао да је Русија главна препрека за решавање овог конфликта. Има ту много препрека на локалном нивоу и дуг је пут до коначног споразума, тако да Русија може да одмара, јер коначно решење није на видику”.
Позвала бих се на резултате истраживања Института за европске послове које је рађено у Србији. Према том истраживању, 87 одсто грађана Србије сматра Русију за пријатеља, док четвртина сматра да је Русија највећи донатор, иако званични подаци показују да Русија није ни у десет највећих донатора. Постоји ли сличан сентимент према Србији у Москви или међу грађанима Русије?
“Бојим се да Србија не заузима тако важно место у Русији, као што Русија заузима у Србији, то је сигурно. То је делимично резултат рада руских државних медија, али у мањем делу, по мом мишљењу. У већем обиму то је последица потребе за тако нечим на локалном нивоу. Људи у Србији желе да верују у то. И онда је веома тешко противречити томе.
То је такође резултат и кивности коју друштво у Србији и даље осећа према Западу, након НАТО бомбардовања и грађанског рата на простору бивше Југославије. Људи просто траже извор моралног интегритета споља. То је Русија за Србију.
Тој слици Русије у Србији делимично доприносе и мејнстрим медији у Србији, нарочито они блиски Влади, који воле да представљају Русију као великог и важног партнера, само да би показали да имају балансирану спољну политику и да нису само прозападно оријентисани, да Запад нема монопол над спољном политиком Србије, да могу да је балансирају. Српски политичари су гласни у хваљењу сарадње са Русијом, са једне стране како би освојили више гласова и добили на популарности.
Владајућа елита у Србији је ипак прозападна
Московски Карнеги центар је у јулу ове године објавио текст у коме наводи да је руководство у Србији спремно да потпише какав год споразум о КиМ, ако добије гаранције да због тога неће изгубити власт. На основу чега је написан овај чланак?
“Оно што видимо код владајуће елите у Србији јесте да упркос својој демонстрацији пријатељства са Русијом, она је ипак прозападна. Њени главни приоритети су интеграције у структуре Запада, на првом месту, интеграција у ЕУ. Нико више у Србији није спреман и не жели да се бори за Косово. За њих је јасно да је Косово нека врста ланца која ограничава њихову слободу за маневрисање у међународној политици. Истовремено, Косово је за њих адут у преговорима са ЕУ. Али, ја заиста мислим да је главни приоритет актуелне владајуће елите у Србији прозападна оријентација, који треба да им помогне у једном другом, себичном приоритету – да остану на власти што је дуже могуће”.
На локалним изборима у Москви одржаним септембра ове године, владајућа партија руског председника Владимира Путина „Јединствена Русија“ је изгубила скоро трећину места у градској скупштини. Такав резултат дошао је након што већини опозиционих политичара није било дозвољено да се кандидује и учествује на тим изборима и након антивладиних протеста не само у Москви, већ и у другим градовима Русије. Да ли је то сигнал неке промене?
“Мислим да је то сигнал једне озбиљне кризе. Проблем је у ствари што опозициони активисти нису толико популарни, пре су људи спремнији да гласају за било кога ко је против актуелне власти. Људи су уморни од Владе, која је на власти већ двадесет година, и оно што је можда и важније – у последњих пет година, реалан приход у Русији је пао, он пада пету годину за редом. Да се тако нешто догоди у било којој другог земљи, поготово у тако дугом периоду, та влада имала би озбиљне проблеме у подршци грађана.
Када говоримо о локалним изборима, не само у Москви, већ и у другим регијама, људи су спремни да гласају за било кога ко није у актуелним структурама власти. Нисам сигуран да тренутно вођство у Русији има јасну стратегију како да се носи са тим, али исто тако мислим и да нисмо ни близу колапса овог режима. Они и даље имају велику, широку робустну структуру како би контролисали државу.
Али, приближавамо се некој тачки, да кажем, избора. Начин на који су владали протеклих деценија није више ефикасан, мораће нешто да промене. Мени није јасно да ли ће то бити заокрет у већу репресију или у веће слободе. И даље има простора за избор било које од ове две опције, не знам само колико је режим још увек флексибилан како би се адаптирао на измењене прилике”.
Прочитајте ОВДЕ зашто Србија жели да се укључи у трку за куповином злата.
Радио Слободна Европа
