Пише: Горан Војковић
То што је, ето, закаснио на битку, не 1815. већ 1991., мучи и Мирослава Шкору – човек сасвим легитимно није суделовао у “Домовинском рату” с пушком, као што уосталом није ни већина грађана. Да је и био у Хрватској, веројатно би завршио у некој "Арт Гарди" као певач и забављач јер у таква мрачна времена сваком заповеднику човек који зна опустити и забавити људе вреди више с микрофоном него с пушком.
Но, Мирослав Шкоро је кандидат деснице. А десница у Хрватској никако да дође на зелену грану што се тиче суделовања у “Домовинском рату”. Уосталом, и садашња десна влада има необичних ликова, од анемичних и неспособних за служење војске, па све до бивших подофицира ЈНА. Имали су наши десничари тај проблем и пре – СДП-ова влада је својевремено имала у регистру дупло више дана у борбеном сектору од претходне ХДЗ-ове.
Када лупа, онда стварно лупа
Тај, рецимо тако, "недостатак" војног суделовања за његово бирачко тело Мирослав Шкоро одлучио је исправити потпуном глупошћу. Је да се у предизборној кампањи лупа, али овај је стварно лупио. У 2019. години председнички кандидат Мирослав Шкоро говори: "Није нормално на Трпињској цести у Вуковару пре тужне обљетнице поручивати Вуковарцима да су ратови готови. Није нормално игнорирати њихову бол. Није нормално окретати главу од чињенице да ти људи још увијек траже своје нестале и свакога дана по граду сусрећу ратне злочинце које хрватско правосуђе до дана данашњег није казнило."
Он се том објавом реферирао на предизборни плакат СДП-ова председничког кандидата Зорана Милановића на Трпињској цести у Вуковару на којем пише: "Нормално, ратови су готови."
Рат је одавно завршио. Штавише, победили смо
Колико год Милановић имао кампању која подсећа на лошу копију Алана Форда, оно што је Шкоро изговорио глупо је, па и опасно на више разина. Рат је, наиме, давно завршио. Ускоро ћемо славити четврт века од када су хрватски тенкови ушли у Книн, а српска парадржава је избрисана с лица Земље. Више од 20 година је прошло и од мирне реинтеграције – можда највећег политичког успеха Фрање Туђмана, када је хрватска власт преузела Вуковар и преостале окупиране територије без једног метка и жртве, чиме је успостављена територијална целовитост Републике Хрватске. Рат је давно готов. Штовише, победили смо. У међувремену, чак смо ушли у НАТО и ЕУ, бивши агресор је изгубио и Косово, а некада моћна војна сила Србије овиси о руским поклонима. Деца рођена у доба мирне реинтеграције Подунавља данас завршавају петогодишње факултете.
Чему онда усред предизборне кампање причање о томе да рат није готов? Па управо на Трпињској цести треба рећи да је “Домовински рат” давно готов, поклонити се онима који су изгубили живот у обрани Хрватске, али и бити поносан јер је то данас део Хрватске. Агресор у свом науму није успео!
Сви ратови остављају тужне успомене и отворена питања дуго након завршетка
Наравно да након рата остају отворена питања и тужне успомене, да се још не зна судбина многих несталих, но то с чињеницом завршетка рата нема никакве везе. Несталих има након практично сваког рата, а злочинци се лове још десетлећима – па чак и данас трају суђења неким преосталим нацистима за рат довршен 1945. године. Трагови ратова дуго трају – пре пар година се писало по порталима како Сједињене Америчке Државе исплаћују још једну мировину из Америчког грађанског рата (жени од преко 80 година, која је смањене радне способности, а дете је ветерана из тог рата од прије 150 година), исплаћују неколико хиљада породичних пензија из Првог светског рата и тако даље.
Што се тиче непроцесуираних злочина и злочинаца у Вуковару – па требало би питати управо ХДЗ који је некада био Шкорин политички ментор зашто се тешки злочини од мучења заробљеника до силовања нису процесуирали још средином 90-их, зашто су многа злодела погрешно и намерно трпана под Закон о општем опросту који се (да поновимо) односи само на оружану побуну и класично ратно деловање, а никако не на злочине над заробљеницима и цивилима! То питање се само и једино може упутити странци која је била алфа и омега 90-их: ХДЗ-у, и то баш негде у време када је управо Мирослав Шкоро био генерални конзул Републике Хрватске у Печуху. Ваљда се и од те фазе Шкоро жели оградити.
Шкоро је прокоцкао шансу
Ако је и од Шкоре – пуно је. Користити вуковарску трагедију као део кампање једноставно је испод сваке разине. Тражити да се злочини санкционирају (питање изнимно широко и криво тумаченог опроста није разјашњено!) је легитимно, тражити да се од Србије захтева да каже где су нестали, јер неке податке сигурно крије, такође је легитимно, али тврдње да рат није готов нешто су сасвим друго. Рат је давно готов. Победили смо. Како је Готовина рекао, окренимо се будућности.
Од школованог и елоквентног Шкоре могла је настати клица некакве нове, савремене класичне хрватске деснице. Али он по рату, све да би се додворио понеком постотку крајње десних бирача. А лепо је Шкоро могао, као подузетник и доктор економије, Милановићу спустити подацима о економској штетности његове владе, предстечајним нагодбама и другим врло актуалним примерима.
Што рећи – бит ће Шкоро заслужени изборни губитник, још један од оних безличних ликова с деснице који немају других тема осим лупетања о рату, мало Домовинском, мало Другом светском, давним ратовима у којима ионако нису суделовали.
Преминула мајка која је грлила лобању сина кога су убили Орићеви кољачи, више о овој тужној причи прочитајте ОВДЕ!
Извор: index. hr
