Наиме, тог 28. фебруара 1994. године два америчка ловца Ф-16Ц, који су патролирали Зоном забрањеног лета над БиХ оборили су у ваздуху четири јуришника Ј-21 „Јастреб“ Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске, који су се враћали са задатка бомбардовања складишта муниције у Бугојну и фабрике аритљеријских система “ Братство“ у Новом Травнику, ово је прича о томе.
Оног тренутка кад је уведена Зона забрањеног лета над простором БиХ ограничене су биле могућности борбеног деловања авиона В и ПВО ВРС. Због тога у новонасталој ситуацији део авиона и хеликоптера 92. мешовите авијацијске бригаде (мабр) пребазиран је био на аеродром Удбина који је био под контролом Српске Војске Крајине и који је ВРС користила све до пада Републике Српске Крајине (РСК) августа 1995. за своје борбене задатке будући да РСК није подлегала зони забране летова. Једном речју аеродром Удбина је постала деташман Ваздухопловства Српске.
Базирање борбене авијације ВРС на аеродрому Удбина имало је за последицу да се у врху ваздухопловства почне осмишљавање борбеног задатка у коме би деташирани авиони могли бити употребљени. Није се чекало дуго на специфичну мисију. Обавештајне информације до којих се дошло указивале су да се је у фабрици муниције “ Славко Родић“ у Бугојну покренута производња ракета за Самоходни вишецевни лансер ракета калибра 282 мм “ Оркан“. Наиме, још 1992. године током повлачења ЈНА из БиХ због одређених пропуста и погрешних процена у фабрици наоружања “ Братство“ у Новом Травнику остала је једна батерија најновијих самоходних вишецевних лансера ракета М-87 “ Оркан“ који је сматран најубојитијим оружјем ЈНА. Ови вишецевни лансери ракета нису били комплетирани, али почело је да се ради на томе. Реч је било о моћном борбеном средству домета до 50 километара, које ако би се активирало угрожена би била одбрана ВРС.
Због тога у врху Војске Републике Српске одлучено је да се мора хитно деловати, како муслиманске оружане снаге не би могле да стекну озбиљнију предност над ВРС. С друге стране касније је уврштен још један мотив, који никад није био потврђен, да се нападом хтело утицати, да се дејством авиона на муслиманске циљеве из правца Хрватске обнове непријатељства две зараћене стране, која су прекинута и заустављена политичким договором Загреба и Сарајева тих дана.
Било, како било одлука да се спроведе напад довешће до једног од најтрагичнијих тренутака за В и ПВО Војске Републике Српске – обарање групе авиона после напада на земаљске циљеве од стране ловачке авијације НАТО пакта.
Припреме за задатак
За извођење овог задатка искључиво су тражени добровољци. И тек онима који су пристали речено је шта је задатак напада. Пилоти из састава 27. ловачко бомбардерске авијацијске ескадриле (лбае) и 28. лбае позвани су у недељно јутро 27. фебруара 1994. године од стране предпостављених командира. Нису сви пилоти били код куће, па је неколико оних који су се јавили на телефон дошло на аеродром на припрему. Тадашњи командир 28. лбае Вукмировић је упознао пилоте авиона Ј-21 “ Јастреб“ да је задатак врло ризичан, додавши тада “ можда се са овог задатка и не вратимо“. Сви пилоти су упозорени да о предстојећој акцији не говоре ником. После тога одабрани пилоти су аутобусом кренули из Бањалуке ка Удбини око 11 сати, заједно са командантом бригаде Перићем. Било је укупно шест пилота који иначе претходно преко годину дана нису борбено деловали. Међу њима и двојица командира ескадрила, Влачић и Вукмировић. Предвече аутобус је стигао на аеродром Удбина где су им се прикључили и пилоти Студен и Зарић.
Одлучено је да се задатак изведе у бришућем лету са искакањем пред циљем на већу висину одакле би се деловало. Ово је изазвало расправу са командантима бригаде Допуђом и Перићем. Како су, међутим командири ескадрила водили задатак онда није било промене и преласка на ниску шему у току целог лета.
Акција
Ујутро 28. фебруар пилоти и авиони су били спремни за задатак на аеродрому Удбина: шест авиона Ј-21 Јастреб 105. ваздухопловне бригаде Српске Војске Крајине и два авиона Ј-22 Орао 92. мешовите авијацијске бригаде ВРС. Цела операција требала је да се одложи, ако се појаве НАТО ловци у патролирању. Са командог места В и ПВО ВРС дејством је руководио пуковник Угљеша Пеулић. Све једнице ВОЈИН су радиле и на показивачу АС- 74 је била тачна ситуација у вазушном простору. Вод за електронско извиђање је пратио комуникацију између НАТО снага. Перић је звао Бањалуку, како би се утврдило да ли се може отпочети са извршењем задатка. Били су договорени сигнали за отпочињање или неотпочињање акције. Међутим, нагађа се да је дошло до неспоразума у комуникацији са начелником Одељења авијације у Команди В и ПВО ВРС пуковником Пеулићем. Како ни друго лице које се јавило на поновљени позив са Удбине није знало договорене сигнале, одлучено је да се крене у акцију.
У шест сати ујутро 28. фебруара полетела је осморка. Најпре шест авиона Ј-21 Јастреб евиденцијских бројева: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 и 24406, после њих полетела су и два Ј-22 Орао са укљученим форсажима. Јастребови су летели у формацији три пара: Вукмировић- Студен, Црналић- Зарић и Микеревић-Пешић. Трећи пар је уједно имао задатак да осмотри ефекте дејства. Лет је извршен у бришућем лету у једном делу, али се шесторка у рејону Кључа подигла на већу висину.
Међутим посада авиона за електорнско осматрање АWАCS у 6.21 сати видела је одраз шест летелица у ваздуху неких девет километара југоисточно од Бањалуке. Пилот Влачић у авиону Орао уочио је појаву амерички ловаца Ф-16Ц из састава НАТО снага који су били у патроли на основу Резолуције 816. Савета безбедности УН контроле забране летења над Босном и Херцеговином. АWАCS је дао информацију ловачком пару о летелицама кад су били изнад Јајца. Пар Ф-16 је тад био изнад Коњица и полетео је у пресретање
Влачић је радио везом јавио формацији јастребова да су се појавили амерички ловци. Један од пилота Јастреба му је одговорио да виде авионе, али да иду на дејство по циљу. Српски авиони су готово школски извели дејство о циљевима наменске индустрије БИХ. Авиони Јастреб су дејствовали по фабрици наоружања “ Братство Нови Травник“, док су Орлови дејствовали по резервном циљу- фабрици муниције “ Славко Родић“ у Бугојну. Цео напад се догодио у условима одличне видљивости. Вођа авиона Јастреб донео је одлуку да дејствују и да се враћају на аеродром Удбина бришућим летом.
Две верзије како је дошло до рушења Јастребова
Ту се сад појављују две верзије које су претходлие обарању једна је НАТО, а друга је српска.
Према НАТО верзији у 6.35 часова вођа патроле обавестио је надређене да је уочио формацију од шест борбених авиона. Истог тренутка, официр из АWАCS радио везом наредио је летелицама да напусте ваздушни простор БиХ у супротном биће нападнути. Према НАТО верзији на упозорење нико из формације од шест авиона није договорио, напротив наставили су лет спуштајући се веома ниско и пратећи терен. После обављеног бомбардовања вођа НАТО патроле ловаца Ф-16Ц у 6.42 затражио је од претпостављених дозволу да нападне. Директном радио везом у 6.43 пуковник Џејмс Чемберс из командног центра НАТО у Вићенци је издао дозволу за напад.
Српска верзија каже да су Јастребове амерички Ф-16 пресрели изнад Новог Травника, а упозорење од АWАCS су добили док су били изнад Коњица, када су кренули у пресретање. Првобитно пилоти у авионима Јастреб нису знали да су откривени. То су схватили тек кад је авион којим је летео пилот Звездан Пешић експлодирао у ваздуху, након што је погођен ракетом ваздух- ваздух. Амерички пилоти су српске напали без упозорења. Том приликом погинули су поред Пешића и пилоти Вукмировић и Зарић. Њихови авиони оборени су код Шипова, Герзова и села Бравско. Пилот Звездан Пешић настрадао је у експлозији авиона, Ранко Вукмировић авионом је ударио у врх брда, преврнуо се на другу страну, касније је нађен у кабини, док се Горан Зарић након поготка у авион катапултирао, али није имао довољну висину, те се падобран није отворио. Пилот Урош Студен који је погођен изнад Влашића катапултирао се код Јајца. Пилот Златко Микеревић искочио је недалеко од Кључа. Пилот Златан Црналић се свој авион евиденцијског броја 24275 иако тешко оштећен успео да спусти на аеродром Удбина. Епилог: Директно у ваздуху су оборена четири авиона Јастреб, док је пети пао услед тешког оштећења и губитка горива. Авион који је успео да се врати на аеродром Удбина, после је враћен у службу.
НАТО верзија каже да је три ракете испалио један од два Ф-16Ц. Прва је ласнирана у 6.45, друга у 6.47, а трећа у 6.48 сати. Четврта ракета испаљена је из авиона друге ловачке патроле НАТО у 6.50 сати. Један за другим оборена су четири авиона: први код Шипова, други код Мркоњић Града и трећи код Санског Моста, а четврти код Капуљаха. Два српска авиона су ипак измакла НАТО патролама. Један Јастреб се успео спустити на аеродром Маховљани код Бањалуке, а други се вратио на аеродром Удбина одакле је полетело свих шест авиона. Погинула су три пилота кад су се њихови авиони претворили у ватрене лопте, а четвртом је некако успело да искочи из авиона.
Међутим иако се НАТО хвалио успехом у обарању Јастребова, то није била ваздушна броба него дејство пара најсавременијих ловачких авиона вођеним пројектилима за ваздушну борбу по ненаоружаним авионима. Пилот који је у авиону Ф-16Ц блок 40 број 83-2137/РС оборио три авиона типа Јастреб био је капетан Роберт Џи „Вилбур“ Рајт, док је пилот који је био у другом Ф-16Ц блок 40 број 89-2009/РС оборио четврти Јастреб био капетан Стивен Л. „Јоги“ Ален. Рајт је лансирао једну ракету ваздух-ваздух АИМ-120 АМРААМ и две АИМ-9 Сидевиндер, док је Ален лансирао само једну АИМ-9 Сидевиндер. Ова акција обележена је као прва ратна акција коју су спровеле снаге НАТО савеза од његовог оснивања.
Док је трајала драма у ваздуху са авионима “ Јастреб“ пилоти са два авиона “ Ј-22 Орао“ су успели да се након успешно извршеног задатка удаље са попришта. У повратку орлова ка бази испод њих су пролетели амерички ловци Ф-16. Највероватније да их пилоти Ф-16 нису приметили. Орлови се спуштају на ниже висине и преко Купреса су се вратили на Удбину. Постоји и друга верзија која тврди да су се орлови по извршењу задатка извукли долином Неретве на море и преко Сплита у бришећем лету успели домоћи Удбине. Први је слетео пилот Влачић, а после њега и пилот Мијатовић који се одвојио и чак избио на море.
За то време на аеродрому је трајало исчекивање да се врате Јастребови. Међутим, нико се није појављивао, а онда се довукао један Јастреб , који је одмах слетео. Био је то једини преостали из формације- Златан Црналић. Пуковник Златан Црналић, један од преживелих пилота који су оборени изнад Новог Травника у фебруару 1994. године, испричао је своју верзију приче за бањалучке “ Независне новине“ у броју од 5. новембра 2015. године о томе како је дошло до обарања. Наиме, Црналић је прочитао текст који су објавиле бањалучке “ Независне новине“ у броју од 31.10.2015. у коме је објављен пренесен текст новинара Вашингтон Поста из америчке војне базе у Авганистану где се затеко Ф-16Ц који је само оборио три од пет Јастребова ВРС, који су оборени 28. фебруара, што тај авион чини једним од најтрофејнијих у америчке авијације.
“ Тога јутра из Удбине у тадашњој Крајини на задатак је полетело шест јастребова који су имали задатак да бомбардују фабрику оружја у Новом Травнику. Иако ниједан борбени задатак није рутински, нису очекивали проблеме од стране НАТО авијације.
„И до тада смо ми летели, улазили у зону забрањеног лета, извршавали задатке и хеликоптерима и авионима, и никад нико није пуцао. Иначе су нас увек упозоравали. Тада први пут нису, мада су касније говорили да јесу“, рекао је он. И не само то: Црналић сведочи да су приликом њиховог налета на циљ НАТО авиони пролетели кроз поредак јастребова, тренутак пре почетка бомбардовања фабрике. Били су присутни све време акције коју су само посматрали, а у напад су кренули при њиховом повратку. „Са различитих праваца смо дејствовали на циљ и кад смо пошли да се враћамо, ја сам само осетио ударац. У том тренутку нисам ни знао шта се десило. Не знаш да ли се то дешава негдје иза тебе или твом авиону“, каже он. Брзо је, ипак, схватио да је погођен.
Пробао сам све команде, параметре мотора и све је радило. Баш сам био на кнап са горивом и имао сам несрећу да ми је мотор стао пред слетање у Удбину. Као једрилица без мотора сам слетио“, рекао је он.
Црналић је пилотирао јединим авионом који се вратио у базу. Сви остали су срушени. Све време његовог лета према бази није знао шта се дешава његовим колегама и саборцима јер је експлозија уништила радио-везу. И у том тренутку, одмах након што је погођен од стране НАТО авиона, десио се необичан, ни до данас потпуно разјашњен догађај, како је и сам Црналић испричао.
„У ниском лету према Удбини престигао ме је и био поред мене. Кад је почео прилазити, ја сам почео да пењем авион јер сам мислио да ће почети дејствовати топовима по мени, па да имам времена да се катапултирам. Кад је прошао поред мене, претпостављам да је видео да сам оштећен, па није хтео да пуца или није имао чим, не знам. Онда се само окренуо и отишао. Ја сам наставио према Доњем Лапцу и граници“, рекао је Црналић.
Јастребови су ишли у формацији два по два. У прва два авиона погинули су пилоти Ранко Вукмировић и Горан Зарић. Један није успео ни да се катапултира, а другом се није стигао отворити падобран, јер су летели ниско. У друга два су били Црналић и Урош Студен. Трећи пар су чинили пилоти Златко Микеревић и Звјездан Пешић, који је погинуо јер није било времена за катапултирање.
На крају разговора неизбежно питање: Каква осећања има према пилоту који га је гађао?
„Ма, нема ту никаквих ружних осећања. Они су имали свој задатак, ја сам имао свој. Тако је то. Немам никакву врсту љутње. Што бих имао? Е сад, породице оних који су страдали можда имају другачији однос, што је разумљиво. Никакав проблем ја с тим немам“, прича он. Чак се мало и нашалио. „Ми смо били празни, ненаоружани и спори. Ко ми је крив што ја нисам имао авион равноправан његовом па да онда видимо“, уз смех прича. Наше задње питање: Да ли мисли да је имао среће? „Мало среће и мало вештине да искористим конфигурацију терена да се спасим. Није то као у филмовима. Нисмо ми имали тако софистициране авионе па да имамо сигнале да знамо кад гађају. Ништа нисмо видели до тренутка кад се то десило“, завршио је он своју причу.
Сви преживели пилоти из ове акције враћени су у Бањалуку.
Епилог приче
Преживелим пилотима било је наређено да ни по коју цену о овом догађају не смеју говорити. Са умрлица палих пилота било је уклоњено да је покојни био “ пилот“. Остало је само да су припадници ВРС без икаквих детаља. У ВРС била је формирана државна комисија за испитивање овог догађаја, истрагу је спровео командант В и ПВО ВРС генерал Никовић. С друге стране, извештај СВК наводи да су пилоти ангажовани без знања председника Крајине и команданта СВК. Командант 105. ваздухопловне бригаде СВК потпуковник Допуђа због овог догађаја био је суспендован неколико месеци. Оцењено је да је дошло до пропуста у припреми и извршењу задатка. Командант 92. мабр Перић је вођен жељом да акција успе, са задатком упознао само његове извршиоце. На самом аеродрому Удбина дошло је до дискусије између њега и команданта 105,вбр СВК Допуђе и пилота око типа лета.
Пилоти- командири ескадрила- инсистирали су на извођењу задатака искакањем на високу шему пред циљем, а не праћењем терена до циља. Оцењено је да је комплетан задатак требало да буде извршен у ниској шеми, да није било опасности од непријатељске ПВО ( а што је наводно био разлог искакања на већу висину где су били уочени). Такође због употребе одређеног типа бомби пилоти су сматрали да је нужно искакање на већу висину због њиховог ефекта и експлозије.
На Дан ваздухопловства пилоти који су учествовали у овој акцији, били су одликовани. Орденом Немањића, постхумно капетан И класе Ранко Вукмировић, каптани Горан Зарић и Звездан Пешић. Карађорђевом звездом 2. реда капетани 1. класе: Урош Студен, Миљан Влачић и Златан Црналић, као и капетани Златан Микеревић и Илија Мијатовић.
Сви јастребови ВРС
Укупно се на аеродромима Маховљани и Удбина базирало 25 авиона Јастреб. Оборено је седам авион Јастреб (један јуна 1992. године, пет фебруара 1994. и један септембра 1995. године). Током пада Крајине за Маховљане је прелетело осам јастребова. Хрватска војска је по доласку на аеродром Удбина затекла три Јастреба и то: два Ј-21 Јастреб ев. бр. 24252 и 24146 и један ИЈ-21 24407.
Завршетак рата на аеродрому Маховљани дочекало је 15 авиона Јастреб. Од тог броја: три су двоседа НЈ-21 (23509, 23516 и 23518), 10 једноседа Ј-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 и 24275) и два извиђача ИЈ-21 (24408 и 24458). Авиони Јастреб приземљени су и конзервирани крајем 2006. године, неколико месеци после укидања ВРС.
Авион Ј-21 Јастреб ев. бр. 24160 употребљен је као спомен обележје погинулим пилотима и припадницима В и ПВО ВРС, док се „Црналићев“ 24275 још увек може видети на аеродрому Маховљани код Бања Луке.
Амери граде “супер бункер” поред Беле куће, више о томе прочитајте ОВДЕ!
Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com
